EKOLOŠKA ŽURKA
mladiluk | 06 Mart, 2007 22:32
Stigla mi je poruka oko podne. Iznad nje je pisalo ime jednog mog prijatelja, Goran. Poziv da dođem na žurku. Organizatori su Udruženje mladih Gorana Srbije i Pokret Gorana Novog Sada. Ekološka žurka. Zanimljivo. Obukao sam svoju zelenu majicu, mislio sam da je tako prikladno, a odlučio sam i da pješačim do mjesta gdje je žurka organizovana. I prijalo mi je to pješačenje. Usput sam gledao drveće, a prošao sam i kroz park. Malo sam sjedio na klupi i posmatrao stabla koja su bila osvjetljena. Onda sam nastavio uz odluku da ću piti sok te večeri.
Ušao sam u veliku prostoriju. Već na ulazu me zaustavio jedan i pitao imam li pozivnicu, a ja sam rekao da me moj prijatelj Goran pozvao. Ovaj je rekao da se šali i da pozivnice ne trebaju. Ubrzo je Goran stigao i ja sam se našao na sredini kluba. Tamo sam upoznao dva momka.
"Ja sam Goran", rekao mi je jedan kad sam se predstavio. Onda sam ruku pružio drugome, izgovorio sam svoje ime, a on je kratko rekao:
"Goran", i klimnuo glavom.
"Kako, nisam čuo, izvini."
"Goran", rekao je raširivši oči i naglasivši drugi slog.
Zatim je došao jedan par, mladi Gorani. Momka sam znao.
"Gdje si, Gorane?" pozdravio sam ga uzviknuvši njegovo ime koje je bilo isto kao imena dvojice momaka pored kojih sam stajao. On me upoznao sa svojom curom.
"Ovo je Gorana, moja devojka", rekao je. Onda se obratio mom prijatelju Goranu. "Šta je ovo, je l' večeras Goran radi kao konobar?"
"Da, Goran je otputovao kod onog svog rođaka Gorana u Hrvatsku, u Gorski kotar, pa ga Goran menja. Doći će kasnije i mali Goran da mu pomogne kad već Goran nije tu."
"Javio mi se Goran, kasni malo jer je kod Gorana i Gorana, išli su kod Gorana jer ima rođendan, ali će svi kasnije doći u Goranovom autu, konačno ga je majstor Goran popravio."
"Ma ne brinem ja ništa kad je Goran u pitanju", nasmijao se Goran i otišao kod nekog Gorana.
Onda su naišle tri cure. Dvije su bile jako lijepe, a treća isto tako. Brzo smo se upoznali.
"Drago mi je, ja sam Gorana", rekla je prva. Onda sam upoznao i drugu.
"Gorana", rekla je tiho i pružila mi svoju mekanu šaku.
"Da pogodim, ti si sigurno Gorana", rekao sam trećoj i nasmijao se. Ona me hladnokrvno pogledala i rekla:
"Šta ti je, pa je l' ti misliš da se ovde sve devojke zovu Gorane?"
"A kako se ti zoveš?"
"Goranka."
"U izvini, Goranka", dodao sam, a njene su se usne razvukle u tihi osmijeh.
Zatim su se pojavile još dvije. Jedna crna, a druga tamna.
"Izvini...", počela je zbunjeno. "Je l' ovde večeras žurka mladih Gordana?" upitala me.
"A ne, ti si pogriješila, ovo je žurka Pokreta Gorana i Udruženja mladih Gorana."
"Uz, izvinjavam se, ja sam Gordana, ništa onda." Pozdravila me, okrenula se prema svojoj prijateljici i rekla: "Idemo, Gordana, nije večaras naša žurka. Javi Gordanu da dođe po nas pa da idemo negde u grad."
"Gordani i Gordane se okupljaju sledeći vikend", dodao im je Goran koji mi se stvorio iza leđa, a one su mu se zahvalile.
Onda sam otišao kod šankera koji se zvao Goran da uzmem sok, ali je on rekao da će mi konobar Goran donijeti. Stao sam pored di džeja koji se nekim čudom zvao baš kao i konobar. Približio mi se neki momak, na majici mu je pisalo "I ja sam Goran", a pored njega je bio neki drugi, nasmijani, sa majicom "Svi smo mi Gorani". Onaj prvi se obratio di džeju:
"Gorane, 'ajde pusti Gorana Karana, tu je Gorana, a ona ga voli pa da joj udovoljimo."
"Je l' se ti to šališ? I za Gorana Karana i za Goranu? Pa je l' ti više nisi sa Goranom?"
"A, ne, raskinuli smo. Saznao sam da me prevarila sa Goranom i tu je kraj."
"Evo ti disk Gorana Barea, pusti to, kakav Goran Karan...", konačno je progovorio onaj drugi.
U suprotnom uglu se Goran ljubio sa mojom starom poznanicom Goranom čije je brat Goran studirao sa mnom. Ja sam se pitao hoće li Goran doći večeras, otkako se zaposlio rijetko sam ga viđao.
Onda sam pričao sa Goranom, a on mi je predstavio dva momka koji su htjeli da kupe moju knjigu.
"Ovo je Goran, a ovo... Gane, kako se ti zoveš, zaboravio sam tvoje pravo ime?"
"Goran", kratko je rekao Gane.
"Tako je, Goran. Znači, ovo su Goran i Goran", rekao je Goran njihova imena, ali sam ih ja istog trena zaboravio. Slabo pamtim imena, ali zato lica pamtim baš dobro. Dogovorili smo se da knjige dam Goranu jer se oni s njim često viđaju. Jedan od ta dva Gorana, čijih sam se imena sjetio tek kad su jedan drugog počeli oslovljavati sa "Gorane", rekao je da napišem posvetu Goranki jer on to poklanja svojoj sestri za rođendan.
Onda je izbila tuča na drugom kraju kluba. Glup razlog za tuču, kao i uvijek. Naime, neki je mršavi Goran rekao nekom debelom Goranu da ima ružno ime. Debeli Goran je istog trena poludio i gurnuo ga, onda nasrnuo na njega, ali se umiješao jedan Goran sa naočarama i prekinuo tuču. Zatim smo stigli Goran i ja i pomirili ih. Sva sreća pa nije bilo krvi, jedino je proliveno jedno pivo po nekom Goranu, ali je on već bio polupijan pa mu to nije smetalo, a dodao je, smijući se, kako mu se i na prethodnoj žurci isto dogodilo i da je, kakva slučajnost, i tada bio neoprezan neki Goran.
Ubrzo sam i ja prešao na alkohol. Tada je došao jedan momak i predstavio se:
E
"Ćao. Ja sam Zoran. Sve vas pozivam da dođete sutra na ovo isto mjesto na žurku koju priređuju mladi Zorani Novog Sada, Udruženje Zorana Srbije i Društvo koje njeguje prijateljstvo između Zorana i Gorana. Vaha-hej!"
"Jeeeeeee!" povikali su Gorani, Gorane i Goranke.
"Jeeeeeee!" povikao sam ja jer smo Gorani i ja imali dva zajednička slova u imenu. A i Zoranima sam bio jednako blizak.
Ušao sam u veliku prostoriju. Već na ulazu me zaustavio jedan i pitao imam li pozivnicu, a ja sam rekao da me moj prijatelj Goran pozvao. Ovaj je rekao da se šali i da pozivnice ne trebaju. Ubrzo je Goran stigao i ja sam se našao na sredini kluba. Tamo sam upoznao dva momka.
"Ja sam Goran", rekao mi je jedan kad sam se predstavio. Onda sam ruku pružio drugome, izgovorio sam svoje ime, a on je kratko rekao:
"Goran", i klimnuo glavom.
"Kako, nisam čuo, izvini."
"Goran", rekao je raširivši oči i naglasivši drugi slog.
Zatim je došao jedan par, mladi Gorani. Momka sam znao.
"Gdje si, Gorane?" pozdravio sam ga uzviknuvši njegovo ime koje je bilo isto kao imena dvojice momaka pored kojih sam stajao. On me upoznao sa svojom curom.
"Ovo je Gorana, moja devojka", rekao je. Onda se obratio mom prijatelju Goranu. "Šta je ovo, je l' večeras Goran radi kao konobar?"
"Da, Goran je otputovao kod onog svog rođaka Gorana u Hrvatsku, u Gorski kotar, pa ga Goran menja. Doći će kasnije i mali Goran da mu pomogne kad već Goran nije tu."
"Javio mi se Goran, kasni malo jer je kod Gorana i Gorana, išli su kod Gorana jer ima rođendan, ali će svi kasnije doći u Goranovom autu, konačno ga je majstor Goran popravio."
"Ma ne brinem ja ništa kad je Goran u pitanju", nasmijao se Goran i otišao kod nekog Gorana.
Onda su naišle tri cure. Dvije su bile jako lijepe, a treća isto tako. Brzo smo se upoznali.
"Drago mi je, ja sam Gorana", rekla je prva. Onda sam upoznao i drugu.
"Gorana", rekla je tiho i pružila mi svoju mekanu šaku.
"Da pogodim, ti si sigurno Gorana", rekao sam trećoj i nasmijao se. Ona me hladnokrvno pogledala i rekla:
"Šta ti je, pa je l' ti misliš da se ovde sve devojke zovu Gorane?"
"A kako se ti zoveš?"
"Goranka."
"U izvini, Goranka", dodao sam, a njene su se usne razvukle u tihi osmijeh.
Zatim su se pojavile još dvije. Jedna crna, a druga tamna.
"Izvini...", počela je zbunjeno. "Je l' ovde večeras žurka mladih Gordana?" upitala me.
"A ne, ti si pogriješila, ovo je žurka Pokreta Gorana i Udruženja mladih Gorana."
"Uz, izvinjavam se, ja sam Gordana, ništa onda." Pozdravila me, okrenula se prema svojoj prijateljici i rekla: "Idemo, Gordana, nije večaras naša žurka. Javi Gordanu da dođe po nas pa da idemo negde u grad."
"Gordani i Gordane se okupljaju sledeći vikend", dodao im je Goran koji mi se stvorio iza leđa, a one su mu se zahvalile.
Onda sam otišao kod šankera koji se zvao Goran da uzmem sok, ali je on rekao da će mi konobar Goran donijeti. Stao sam pored di džeja koji se nekim čudom zvao baš kao i konobar. Približio mi se neki momak, na majici mu je pisalo "I ja sam Goran", a pored njega je bio neki drugi, nasmijani, sa majicom "Svi smo mi Gorani". Onaj prvi se obratio di džeju:
"Gorane, 'ajde pusti Gorana Karana, tu je Gorana, a ona ga voli pa da joj udovoljimo."
"Je l' se ti to šališ? I za Gorana Karana i za Goranu? Pa je l' ti više nisi sa Goranom?"
"A, ne, raskinuli smo. Saznao sam da me prevarila sa Goranom i tu je kraj."
"Evo ti disk Gorana Barea, pusti to, kakav Goran Karan...", konačno je progovorio onaj drugi.
U suprotnom uglu se Goran ljubio sa mojom starom poznanicom Goranom čije je brat Goran studirao sa mnom. Ja sam se pitao hoće li Goran doći večeras, otkako se zaposlio rijetko sam ga viđao.
Onda sam pričao sa Goranom, a on mi je predstavio dva momka koji su htjeli da kupe moju knjigu.
"Ovo je Goran, a ovo... Gane, kako se ti zoveš, zaboravio sam tvoje pravo ime?"
"Goran", kratko je rekao Gane.
"Tako je, Goran. Znači, ovo su Goran i Goran", rekao je Goran njihova imena, ali sam ih ja istog trena zaboravio. Slabo pamtim imena, ali zato lica pamtim baš dobro. Dogovorili smo se da knjige dam Goranu jer se oni s njim često viđaju. Jedan od ta dva Gorana, čijih sam se imena sjetio tek kad su jedan drugog počeli oslovljavati sa "Gorane", rekao je da napišem posvetu Goranki jer on to poklanja svojoj sestri za rođendan.
Onda je izbila tuča na drugom kraju kluba. Glup razlog za tuču, kao i uvijek. Naime, neki je mršavi Goran rekao nekom debelom Goranu da ima ružno ime. Debeli Goran je istog trena poludio i gurnuo ga, onda nasrnuo na njega, ali se umiješao jedan Goran sa naočarama i prekinuo tuču. Zatim smo stigli Goran i ja i pomirili ih. Sva sreća pa nije bilo krvi, jedino je proliveno jedno pivo po nekom Goranu, ali je on već bio polupijan pa mu to nije smetalo, a dodao je, smijući se, kako mu se i na prethodnoj žurci isto dogodilo i da je, kakva slučajnost, i tada bio neoprezan neki Goran.
Ubrzo sam i ja prešao na alkohol. Tada je došao jedan momak i predstavio se:
E
"Ćao. Ja sam Zoran. Sve vas pozivam da dođete sutra na ovo isto mjesto na žurku koju priređuju mladi Zorani Novog Sada, Udruženje Zorana Srbije i Društvo koje njeguje prijateljstvo između Zorana i Gorana. Vaha-hej!"
"Jeeeeeee!" povikali su Gorani, Gorane i Goranke.
"Jeeeeeee!" povikao sam ja jer smo Gorani i ja imali dva zajednička slova u imenu. A i Zoranima sam bio jednako blizak.
Generalna |
Permalink |
Dodaj komentar |
Trekbekovi (0)
A čitav dan razmišljam o tome
mladiluk | 02 Mart, 2007 11:06
Kad bi mi sad neko rekao da ću još samo danas biti čovjek, a da ću se u ponoć pretvoriti u životinju, ja bih se iznenadio. Ukoliko bih imao jak razlog da vjerujem u takvo čudo, bio bih na teškim mukama. Samo sedam sati da izaberem koja ću životinja biti. A ne mogu reći da već nisam razmišljao o tome. Treba biti spreman. Evo šta ja mislim.
Mogao bih biti mamut, ali bi mi bilo vruće. A to nije jednostavan problem. Bio bih najveći na svijetu, ali šta bih jeo? I bio bih usamljen. Ne, sigurno ne bih bio mamut. Možda bih bio velika ameba, ali bio bih velik samo za globigerine i papučice. I stalno bi me djeca u školama gledala u kapljicama vode. Ne bih imao svoju intimu ispred tinejdžerskih pogleda. Dakle, i to otpada.
Onda sam došao do leptira. Hm, nije loše, a i svima bih se gadio još dok bih bio gusjenica. Ja bih se tome smijao pazeći da me neka ptica ne odnese. Ali kratko bih živio, to mi se nije svidjelo. A i ne bih bio neki letač. Možda ne bi bilo loše biti muva. Pa pičim po kruhu onih ljudi koje ne volim, a onda oni to jedu. A ja malo po govnu, malo po kruhu, a oni nemaju pojma. Ali takvi zli ljudi sigurno imaju ono plastično čime priljepljuju muve za zid. Opasno zanimanje je biti muva. Ni komarac nije puno bolje. Ima tu zadovoljstva kad nekome ko je zao zujiš pored uha dok on pokušava zaspati, ali onda slijedi smrtonosna šljaga. Možda pčela, bar bi se znao red u društvu u kom živim.
Razmišljao sam da budem i riba. Ali one su čest plijen ljudi. Možda bih bio električni som, neobičan je. Ima i brkove i dobro mu stoje. A kad me čovjek uhvati ja ga stresem strujom i on me pusti. Samo, kad su restrikcije onda nema plivanja, samo stajanje u mjestu i čekanje struje. A da sam riba poletuša, bio bih i riba i ptica istovremeno.
Zmija je otpala, bojao bih se svih oko sebe, mislim na sunarodnike. Krokodil nije loš izbor, ali mi se čini da je krokodilima dosadno.
Onda sam stigao do ptica. Papagaj - držaće me u kavezu duplo većem od mene, kanarinac ili slavuj - zavidiće mi sve ptice koje slabije pjevaju (ustvari, ne vjerujem da kod ptica postoji ta loša osobina), fazan - stalno ću bježati od monstruma sa puškama, lastavica - ne da mi se letjeti dva puta godišnje tako daleko, golub - nije loše, mogao bih srati po svima koji mi se ne sviđaju i koji su to zaslužili. Ili roda, pa da sve gledam sa visine, a imam i veća krila da brže stignem na jug. Nije loše biti ni pingvin, tamo nema ljudi, ali je žestok spičok. A nema ni hrane u izobilju.
Što se tiče hrane, dobro je biti miš, posebno kad se kroz ventilaciju i razne cijevi uvučeš nekome u kuhinju. Pa uživaš u nečijem plakaru, a vlasnik plakara te se boji iako je hiljadu puta veći. Loše je što me se mačka ne bi bojala. A mačka, to je riješenje. Spavam šesnaaest sati dnevno, penjem se po drveću i krovovima, mudriji sam od svih oko sebe... Dobro, ni pas ne bi bilo loše biti, obezbjeđeni bi mi bili stan i hrana, ali... Kad me gazda voda po parku da ga vide sa mnom, pa kad me stavi na lanac, pa me šalje na dresuru kao da meni to treba... bolje ne. Znam, jež, dobroćudan i bodljikav, krećem se samo noću. Ali bojim se prelazaka ceste. A zec? Umiljat, brz, dobro čujem, a inteligentniji sam nego što misle. Međutim, tada bismo fazani i ja imali isti problem.
Medvjed je riješenje. Kako kaže iskusni bloger, pola godine spavam, pola godine me se bezrazložno boje. Ili srna, jelen, sob, svejedno. U prirodi sam, jedem biljke, uživam u šumi. Ali opet opasnost od čovjeka. A konj? Da, postanem konj i onda me tjeraju da trčim da bi se oni kladili na mene. Ili me drže u štali, a izvode me van samo kad im za nešto trebam. A kad ostarim onda me pošalju da od mene naprave kobasice i ljepilo. A ako izaberem da budem majmun, ni to nije manje opasno.
Nije lako izabrati. A šta ako završim u zoološkom vrtu?
Generalna |
Permalink |
Komentari (1) |
Trekbekovi (0)
Samoubistvo se ne isplati
mladiluk | 22 Februar, 2007 02:48
Jutros sam se probudio i bilo mi je dosadno. Odlučio sam da izvršim samoubojstvo. Sjeo sam, doručkovao i razmišljao o metodi. Treba zadržati tradiciju, a i opravdati tvrdnje psihologa da ste skloni samoubistvu ako vam je samoubistvo počinio neki predak.
Dok sam jeo pekmez i kruh, a kasnije doručak pojačao sa malo slanine, mjerkao sam drvo iza zgrade. Izgledalo je kao odgovarajuće. Uzeo sam štrik koji mi je za ovu priliku poslao najbolji prijatelj, kupio ga je negdje u Vinkovcima. Otišao sam radostan van da izvršim naum. Omotao sam štrik oko jedne grane, zavezao ga oko vrata, stao na drugu granu, skočio i ništa. Grana je bila tanka, a ja previše težak, pa se ona savila i ja sam se bezbjedno prizemljio dočekavši se na noge, spretno kao mačka, ali i iznenađeno.
Nisam odustao, ponovio sam sve, ali sam ovaj put izabrao duplo deblju granu. Skočio sam sa omčom oko vrata. Kad sam osjetio da se kanap steže, on se odjednom olabavio, čvor se razvezao i ja sam pljusnuo na zemlju i zamazao farmerice na koljenima. Opet ništa. A da sam nastavio biti član izviđača, ja bih sad bez ikakvih problema znao zavezati čvrst čvor. Ali baš sam odustao od izviđača kad smo došli do vezivanja čvorova. Sve to, taj moj drugi pokušaj, su vidjeli neki klinci koji su tuda slučajno prolazili, počeli su se smijati mom performansu, tačnije mom padu, a ja sam sačekao da se odmaknu.
Treći put sam dobro zapetljao kanap i sve je izgledalo sigurno, ali je nakon skoka grana pukla, ja opet završio na zemlji, a grana na mojoj glavi. Čvoruga je odmah iskočila, a ja samo odustao od ove komplikovane i zahtjevne metode, a i vrat me već žuljao. Izabrao sam pištolj.
Otišao sam u policijsku stanicu da dobijem dozvolu za oružje, a ponio sam i novce da odmah kupim neophodan rekvizit za ovaj ekstremni sport.
"A zašto hoćeš da se ubiješ ako nije tajna?", pitala me žena na šalteru.
"Tajna je."
"Stvarno?"
"Ne nije, šalio sam se kad sam rekao da je tajna. Znate, prvi razlog je što to nikad nisam radio pa hoću da steknem novo iskustvo. A drugi je razlog taj što sam pisao blog pa nisam bio zadovoljan, stalno su mi dolazili isti, nas nekoliko smo se međusobno komentarisali bez obzira da li nam je post loš ili katastrofalan i mislili smo da smo njuške. Ja sam se kurčio u postovima, ali sam vidio da su oni pičkin dim, ti postovi, pa da bi bili drugačiji od ostalih ja sam počeo pisati ćirilicom. Onda se ništa nije promijenilo pa sa otišao na neke druge blogove, ali ništa. I onda mi je najbolji prijatelj sa bloga savjetovao da se ubijem i ja sam ga poslušao jer drugih prijatelja i nemam."
"Žao mi je što ću morati da te razočaram, ali ne možeš dobiti pištolj."
"Nema veze, dajte mi dozvolu za pušku ili bar bombu."
"Ne, ne, ne može. Ti si služio civilnu vojsku i rekao si da imaš averziju prema oružju pa sad ništa. U sledećem životu izaberi redovno služenje i neće biti problema."
"Dobro, hvala na savjetima. Do viđenja."
"Do viđenja i srećno. Probaj s hladnim oružjem."
I, šta drugo , poslušao sam tu dobronamjernu ženu. Došao sam kući, usput sam u kineskoj radnji kupio nož, sjeo na stolicu, zasukao rukav i stavio nož na venu. Ali, čim sam zagrebao meni je postalo mučno. Jednom sam pao u nesvijest kad su mi vadili toliko krvi da je stala u jednu epruvetu. Sad bih morao pustiti bar 5-6 epruveta. Odustao sam. Bacio sam pogled prema utičnici. Tek tu nije bilo neke koristi. Šta da radim s tim, kako ide ubistvo sa strujom? Bar da sam išao u elektrotehničku školu, nešto bih i znao. Da zavirim u enciklopediju, možda tamo nešto piše o tome? Toliko raznih kuvara i gluposti, a nijedan priručnik za samoubice. Možda bih mogao isprobati neku kombinaciju vode i struje? Nemam vremena, nije vrijeme za eksperimente. Električna energija, takozvana struja je otpala.
Skočio sam do najbliže radnje i stao ispred police sa sirćetom, esencom i uljem (esenc je ustvari esencija, ali ja kažem esenc jer tada zvučim kao underground pisac, a možda i opsujem koji put da pridonesem istom stilu). Tražio sam esenc, onaj u bijeloj bočici na kojoj je nacrtana mrtvačka glava. Kupio sam dva, za svaki slučaj, da se ne vraćam. Oprao sam ruke, ulio esenc u čašu i nagnuo. Esenc je bio bez boje, jakog mirisa i pomalo kiselkast. Spičio sam jedan, onda i drugi, ali ništa. Oh, pa odavno sam otporan na takve stvari. Samo su mi usne ostale blijedo crvene kao kad jedete malo jače zakiseljenu zelenu salatu. Pozvao sam mog prijatelja koji je radio kao asistent na hemijskom fakultetu, nabavio sam sulfatnu kiselinu, ali sam imao tremu dok sam je pio. Dogodilo se da sam pola čaše popio, a pola prolio jer su mi se tresle ruke. Usta su me malo peckala još od esenca, a kiselina koju sam prolio spalila je moju omiljenu košulju i ostavila crvenkaste tragove oko mojih usta, koža mi je bila iritirana kao poslije brijanja na suvo. Ništa od hemije, zaključio sam.
Ipak, pošao sam sa kanisterom prema benzinskoj pumpi. Samospaljivanje bi bilo atraktivno, sigurno bi i u novinama pisali o meni ako uspijem. To me je razveselilo pa sam u radnji kupio šibice i gumene bombone da mi otjeraju kiselkast ukus što mi ga je u ustima ostavo esenc u kombinaciji sa sulfatnom kiselinom. Ne treba miješati kiseline. U jednom sam apoteci htio kupiti i bensedine da ih se nagutam ako ideja sa benzinomne upali, ali nisam jer nisam imao recept, a apotekarka je bila stroga i istjerala me van. A sjećam se kako se to tamo lako kupovalo prijenekoliko godina. Moj prijatelj je svakodnevno kutiju trošio. Kad sam se sjetio tog prijatelja, pomislio sam da bih se mogao predozirati pa da tako ostvarim namjeru. To je propalo jer nisam bio u mogućnosti ni da se doziram, a kamoli predoziram. Ubrzao sam korak.
Pumpadžija je bio vrlo ljubazan kad sam ga pitao koji benzin odjeća najbolje upija i koji najbolje gori, ali nije htio ni da čuje kad sam rekao da hoću da kupim pet litara koje treba da ulije u kanister.
"Ne, ne, nikako. Rado bih ti pomogao, vidim da ti je stalo da se zapališ, a ja volim pomoći ljudima. Ali mi ne sipamo benzin u kanistere i gotovo."
"A je l' možete da me polijete benzinom pa da tako riješimo?"
"To bih mogao, ali se bojim da ne planeš ovde pa da se nešto ne zapali, da mene ne uhvati. Žao mi je, ne mogu ti pomoći."
Nastavio sam prema centru, kanister sam ljutito bacio u jedan kontejner. Vidio sam jednu visoku zgradu, pozvonio na interfon, javio se neki čovjek. Rekao sam mu da sam iz vojnog odsjeka i da sam došao da dijelim pozive za vojnu vježbu. On je istog momenta rekao da uđem.
"Samo uđite, dobro nam došli. Je l' ima šta za mene? Ajte na rakijicu i kolače", dodao je.
Ali ja se nisam obazirao, popeo sam se na vrh zgrade pa pogledao dolje kako stoje stvari. Onda sam skočio bez razmišljanja. Ali, odjednom se pojavio neki jak vjetar, zanio me u stranu, odnio me u krošnju nekog drveta čije su grane usporile moj pad i ja sam završio u blatu ispod tog drveta. Srećom, niko me nije vidio i ja sam odjurio kući, presvukao se, nazvao željezničku stanicu za informacije.
Imao sam sreće, upravo je trebao stići jedan brzi voz, putnički i ubrzani su bili nesigurni. Pozvao sam taksi i našao se na periferiji grada, pored pruge. Otpješačio sam još dva kilometra na sjever. Čekao sam, osluškivao, saginjao se da čujem da li voz stiže. Kad ono - nema ga. I čekao sam, a kad je konačno naišao odustao sam jer mi se učinilo da je suviše spor i da od takve kompozicije neće biti pretjerane koristi za mene. Taman mi je trebalo još to da se sudarimo, da mi voz malo ogrebe glavu, a ja istovremeno razbijem svjetlo na lokomotivi i onda se sudimo opet, a željeznica od mene traži odštetu. Ništa od toga, loša ideja.
Prošetao sam prema rijeci da o svemu dobro razmislim. Rijeka! Pa to je riješenje! Otrčao sam do mosta. Bez dvoumljenja sam skočio nadajući se da ću upasti u neki vir. Dok sam ledio prema vodenoj površini, sjetio sam se kako nisam provjerio da li nailazi neki čamac. I, on je baš naišao. Pljusnuo sam pored njega i poprskao dva čovjeka u njemu. Oni su me izvukli, lupili mi dva šamara za kaznu, a onda me odvezli do obale i tamo mi, onako mokri, lupili još dva šamara.
Odustao sam od svega. Došao sam kući, sjeo za kompjuter i napisao post kako su svi oko mene tulavi, a ja sam najpametniji.
Dok sam jeo pekmez i kruh, a kasnije doručak pojačao sa malo slanine, mjerkao sam drvo iza zgrade. Izgledalo je kao odgovarajuće. Uzeo sam štrik koji mi je za ovu priliku poslao najbolji prijatelj, kupio ga je negdje u Vinkovcima. Otišao sam radostan van da izvršim naum. Omotao sam štrik oko jedne grane, zavezao ga oko vrata, stao na drugu granu, skočio i ništa. Grana je bila tanka, a ja previše težak, pa se ona savila i ja sam se bezbjedno prizemljio dočekavši se na noge, spretno kao mačka, ali i iznenađeno.
Nisam odustao, ponovio sam sve, ali sam ovaj put izabrao duplo deblju granu. Skočio sam sa omčom oko vrata. Kad sam osjetio da se kanap steže, on se odjednom olabavio, čvor se razvezao i ja sam pljusnuo na zemlju i zamazao farmerice na koljenima. Opet ništa. A da sam nastavio biti član izviđača, ja bih sad bez ikakvih problema znao zavezati čvrst čvor. Ali baš sam odustao od izviđača kad smo došli do vezivanja čvorova. Sve to, taj moj drugi pokušaj, su vidjeli neki klinci koji su tuda slučajno prolazili, počeli su se smijati mom performansu, tačnije mom padu, a ja sam sačekao da se odmaknu.
Treći put sam dobro zapetljao kanap i sve je izgledalo sigurno, ali je nakon skoka grana pukla, ja opet završio na zemlji, a grana na mojoj glavi. Čvoruga je odmah iskočila, a ja samo odustao od ove komplikovane i zahtjevne metode, a i vrat me već žuljao. Izabrao sam pištolj.
Otišao sam u policijsku stanicu da dobijem dozvolu za oružje, a ponio sam i novce da odmah kupim neophodan rekvizit za ovaj ekstremni sport.
"A zašto hoćeš da se ubiješ ako nije tajna?", pitala me žena na šalteru.
"Tajna je."
"Stvarno?"
"Ne nije, šalio sam se kad sam rekao da je tajna. Znate, prvi razlog je što to nikad nisam radio pa hoću da steknem novo iskustvo. A drugi je razlog taj što sam pisao blog pa nisam bio zadovoljan, stalno su mi dolazili isti, nas nekoliko smo se međusobno komentarisali bez obzira da li nam je post loš ili katastrofalan i mislili smo da smo njuške. Ja sam se kurčio u postovima, ali sam vidio da su oni pičkin dim, ti postovi, pa da bi bili drugačiji od ostalih ja sam počeo pisati ćirilicom. Onda se ništa nije promijenilo pa sa otišao na neke druge blogove, ali ništa. I onda mi je najbolji prijatelj sa bloga savjetovao da se ubijem i ja sam ga poslušao jer drugih prijatelja i nemam."
"Žao mi je što ću morati da te razočaram, ali ne možeš dobiti pištolj."
"Nema veze, dajte mi dozvolu za pušku ili bar bombu."
"Ne, ne, ne može. Ti si služio civilnu vojsku i rekao si da imaš averziju prema oružju pa sad ništa. U sledećem životu izaberi redovno služenje i neće biti problema."
"Dobro, hvala na savjetima. Do viđenja."
"Do viđenja i srećno. Probaj s hladnim oružjem."
I, šta drugo , poslušao sam tu dobronamjernu ženu. Došao sam kući, usput sam u kineskoj radnji kupio nož, sjeo na stolicu, zasukao rukav i stavio nož na venu. Ali, čim sam zagrebao meni je postalo mučno. Jednom sam pao u nesvijest kad su mi vadili toliko krvi da je stala u jednu epruvetu. Sad bih morao pustiti bar 5-6 epruveta. Odustao sam. Bacio sam pogled prema utičnici. Tek tu nije bilo neke koristi. Šta da radim s tim, kako ide ubistvo sa strujom? Bar da sam išao u elektrotehničku školu, nešto bih i znao. Da zavirim u enciklopediju, možda tamo nešto piše o tome? Toliko raznih kuvara i gluposti, a nijedan priručnik za samoubice. Možda bih mogao isprobati neku kombinaciju vode i struje? Nemam vremena, nije vrijeme za eksperimente. Električna energija, takozvana struja je otpala.
Skočio sam do najbliže radnje i stao ispred police sa sirćetom, esencom i uljem (esenc je ustvari esencija, ali ja kažem esenc jer tada zvučim kao underground pisac, a možda i opsujem koji put da pridonesem istom stilu). Tražio sam esenc, onaj u bijeloj bočici na kojoj je nacrtana mrtvačka glava. Kupio sam dva, za svaki slučaj, da se ne vraćam. Oprao sam ruke, ulio esenc u čašu i nagnuo. Esenc je bio bez boje, jakog mirisa i pomalo kiselkast. Spičio sam jedan, onda i drugi, ali ništa. Oh, pa odavno sam otporan na takve stvari. Samo su mi usne ostale blijedo crvene kao kad jedete malo jače zakiseljenu zelenu salatu. Pozvao sam mog prijatelja koji je radio kao asistent na hemijskom fakultetu, nabavio sam sulfatnu kiselinu, ali sam imao tremu dok sam je pio. Dogodilo se da sam pola čaše popio, a pola prolio jer su mi se tresle ruke. Usta su me malo peckala još od esenca, a kiselina koju sam prolio spalila je moju omiljenu košulju i ostavila crvenkaste tragove oko mojih usta, koža mi je bila iritirana kao poslije brijanja na suvo. Ništa od hemije, zaključio sam.
Ipak, pošao sam sa kanisterom prema benzinskoj pumpi. Samospaljivanje bi bilo atraktivno, sigurno bi i u novinama pisali o meni ako uspijem. To me je razveselilo pa sam u radnji kupio šibice i gumene bombone da mi otjeraju kiselkast ukus što mi ga je u ustima ostavo esenc u kombinaciji sa sulfatnom kiselinom. Ne treba miješati kiseline. U jednom sam apoteci htio kupiti i bensedine da ih se nagutam ako ideja sa benzinomne upali, ali nisam jer nisam imao recept, a apotekarka je bila stroga i istjerala me van. A sjećam se kako se to tamo lako kupovalo prijenekoliko godina. Moj prijatelj je svakodnevno kutiju trošio. Kad sam se sjetio tog prijatelja, pomislio sam da bih se mogao predozirati pa da tako ostvarim namjeru. To je propalo jer nisam bio u mogućnosti ni da se doziram, a kamoli predoziram. Ubrzao sam korak.
Pumpadžija je bio vrlo ljubazan kad sam ga pitao koji benzin odjeća najbolje upija i koji najbolje gori, ali nije htio ni da čuje kad sam rekao da hoću da kupim pet litara koje treba da ulije u kanister.
"Ne, ne, nikako. Rado bih ti pomogao, vidim da ti je stalo da se zapališ, a ja volim pomoći ljudima. Ali mi ne sipamo benzin u kanistere i gotovo."
"A je l' možete da me polijete benzinom pa da tako riješimo?"
"To bih mogao, ali se bojim da ne planeš ovde pa da se nešto ne zapali, da mene ne uhvati. Žao mi je, ne mogu ti pomoći."
Nastavio sam prema centru, kanister sam ljutito bacio u jedan kontejner. Vidio sam jednu visoku zgradu, pozvonio na interfon, javio se neki čovjek. Rekao sam mu da sam iz vojnog odsjeka i da sam došao da dijelim pozive za vojnu vježbu. On je istog momenta rekao da uđem.
"Samo uđite, dobro nam došli. Je l' ima šta za mene? Ajte na rakijicu i kolače", dodao je.
Ali ja se nisam obazirao, popeo sam se na vrh zgrade pa pogledao dolje kako stoje stvari. Onda sam skočio bez razmišljanja. Ali, odjednom se pojavio neki jak vjetar, zanio me u stranu, odnio me u krošnju nekog drveta čije su grane usporile moj pad i ja sam završio u blatu ispod tog drveta. Srećom, niko me nije vidio i ja sam odjurio kući, presvukao se, nazvao željezničku stanicu za informacije.
Imao sam sreće, upravo je trebao stići jedan brzi voz, putnički i ubrzani su bili nesigurni. Pozvao sam taksi i našao se na periferiji grada, pored pruge. Otpješačio sam još dva kilometra na sjever. Čekao sam, osluškivao, saginjao se da čujem da li voz stiže. Kad ono - nema ga. I čekao sam, a kad je konačno naišao odustao sam jer mi se učinilo da je suviše spor i da od takve kompozicije neće biti pretjerane koristi za mene. Taman mi je trebalo još to da se sudarimo, da mi voz malo ogrebe glavu, a ja istovremeno razbijem svjetlo na lokomotivi i onda se sudimo opet, a željeznica od mene traži odštetu. Ništa od toga, loša ideja.
Prošetao sam prema rijeci da o svemu dobro razmislim. Rijeka! Pa to je riješenje! Otrčao sam do mosta. Bez dvoumljenja sam skočio nadajući se da ću upasti u neki vir. Dok sam ledio prema vodenoj površini, sjetio sam se kako nisam provjerio da li nailazi neki čamac. I, on je baš naišao. Pljusnuo sam pored njega i poprskao dva čovjeka u njemu. Oni su me izvukli, lupili mi dva šamara za kaznu, a onda me odvezli do obale i tamo mi, onako mokri, lupili još dva šamara.
Odustao sam od svega. Došao sam kući, sjeo za kompjuter i napisao post kako su svi oko mene tulavi, a ja sam najpametniji.
Generalna |
Permalink |
Komentari (7) |
Trekbekovi (0)
Centar za odvikavanje od zavisnosti
mladiluk | 20 Februar, 2007 15:04
Danas sam bio u Centru za odvikavanje od bolesti zavisnosti (Irena, je l' sad veliko C, ja bih rekao da da). Bila je velika gužva, puna čekaonica. Čekali smo da nas prozove tandem psihijatar-psiholog, a bio je i jedan pop, da lakše nagovori vjernike zavisnike.
A bilo je raznih ovisnika. Jedan je u uglu sisao palac, nije mogao da se oslobodi i odlučio je potražiti pomoć. Pored njega je neka cura stalno prstom motala pramen kose. Ovaj je sisao palac, ona je motala pramen kose i gledali su se. Ljubav u čekaonici.
Za stolom je jedan deda sa naočarama ispunjavao tikete za loto. Imao je dvoje naočare, jedne preko drugih, da lakše izabere dobitnu kombinaciju. Tu je bio i jedan tridesetpetogodišnjak, neobrijan i ozbiljan, analizirao je listu iz kladionice kao da su u pitanju diferencijalne jednačine. I stalno je zvao nekoga telefonom očekujući dojavu.
Uz prozor je, naslonjen na zid, stajao je visoki mladić koji je svakih tridesetak sekundi pljuckao kroz odškrinuti prozor, jednom daleko i snažno, a drugi put mlako i kroz zube, i tako naizmjenično.
Posebno neobičan bio je jedan ovisnik o koštunjavim plodovima. Neprekidno je iz džepova izvlačio lješnjake, orahe i bademe, a budući da nije imao čime da ih lomi, on je izlazio na prag i gazio ih metalnim ojačanjima na desnom đonu. Na ulazu je naslonjen na štok stajao jedan što je grickao sjemenke bundeve i suncokreta i između grickanja stalno ponavljao kako mora otići kupiti još jer su mu zalihe pri kraju. Onda sam vidio jednoga što je u prozirnoj najlonskoj vrećici nosio suve šljive. Ponudio me:
"Hoćeš? Uzmi, ja to stalno jedem. Veoma retko idem u WC", rekao je.
Onda je brzim korakom ušao jedan zajapureni kojemu se vidjelo nešto nabreklo između nogu, ispod miške je imao neki časopis. Potrčao je prema WC-u, novine su ispale. Vrući kaj, dvadesetogodišnjak u boji, bogat slikama.
Kad je to vidio, neki je veseli dečko potegao iz flaše koju je krio ispod kaputa. Dva gutljaja. Onda je ispruženu ruku i skoro praznu flašu spustio pored klupe na kojoj je sjedio i tiho zapjevao.
"Gde je ovde najbliža trafika?" pitao me neki brko, brko sa žutim brkovima. "Moram da skoknem po pljugu, imam još samo jednu kutiju, a vidiš kako je spor ovaj otkako su mu unutra ušli ovi ovisnici o žvakama, bivši pušači.
"Ima ovde blizu", rekla je jedna žena koja je u nosila punu torbu kafe, a njen suprug još dvije. "Možemo na kafu ako imate vremena", rekla je.
"Idemo i mi", rekli su roditelji nekog štrebera kojeg su doveli da ga stručnjaci malo dignu iza stola. "Ajde, sine, na vazduh."
"Ajmo i mi, ćale, ima super igraona pored zgrade", povikao je mršavi momak crvenih očiju.
"Ti nećeš nikuda, neću po četvrti put ovamo da dolazim zbog tebe i igrica", odgovorio je strogi otac.
Sve je to pratio jedan gospodin koji je riješavao ukrštenice. "Vidite...", obratio mi se, "Sve je više neuke i neobrazovane dece koja samo igraju igrice. Ja sam rešio više od sto hiljada ukrštenih reči, dvadesetak hiljada osmosmerki, nekoliko hiljada križaljki koje kod nas ne izlaze od 91. i bezbroj rebusa. I mogu vam reći da sam mnogo naučio."
To je slušao neki dečko sa sitnom glavom i širokim ramenima i uzeo klupu na kojoj je sjedio čovek-ukrštenica, Super Mario Bros i Tata Super Mario Bros i podigao ih, zatim polako spustio i onda ponovio isto nekoliko puta. "Moram da se definišem, brate, moram. Nisam vežbao od sinoć, brate, odoše tricepsi, odoše, džaba sam vežbao, džaba, brate..."
Sve to je gledao jedan debeli dečko koji je od ranog jutra lizao sladolede. Pitala ga je neka baka koja je imala torbicu punu lijekova zašto jede hladnu hranu po zimi.
"Bako, ja sladoled jedem tokom čitave godine, ja ne jebem zimu i leto, razumete?", a sve je prekinuo onaj sa listom kad ga je pitao je l' zna kako je prošao sinoć Rašden End Dejmonds i je li Alverka došla iz keca.
"Prijatelju, jebem ih u usta, je l' vidiš gde su me doveli, mame im se najebem? Sjebali su me, pička li im materina, seme im jebem, kažu da mnogo psujem, pa me doveli u lepi kurac da me ovi kurcoglavci odjebu od tih sranja. Kurac sam popušio jer sam popustio. Ali, mamu ću im jebati kad se vratim, da ih jebo pas kurcem u usta, milu im majku jebem kad ih kurcom nahranim, drkadžije su to...", govorio je jedan turobni i ljutiti čovjek u plavoj jakni.
Najmirnija je bila jedna žena koja je stajala u uglu i gledala u televizor u čekaonici. U pauzi za reklame listala je novine, ali samo onaj dio gdje je bio TV program. Pored nje je bila djevojčica ovisna o porukama, stalno ih je kuckala, a od jutra je dva puta išla po dopunu i rekla mi je da joj SMS-om javim ako je prozovu u međuvremenu.
I taman kad je jedan suvi u vijetnamci došao do mene i rekao mi: "Ajde da smotamo po jedan napolju", izašao je gospodin iz ordinacije i rekao:
'Ajde, sad najteži slučajevi, vi koji ste ovisni o blogu."
Ušlo nas je nekoliko.
A bilo je raznih ovisnika. Jedan je u uglu sisao palac, nije mogao da se oslobodi i odlučio je potražiti pomoć. Pored njega je neka cura stalno prstom motala pramen kose. Ovaj je sisao palac, ona je motala pramen kose i gledali su se. Ljubav u čekaonici.
Za stolom je jedan deda sa naočarama ispunjavao tikete za loto. Imao je dvoje naočare, jedne preko drugih, da lakše izabere dobitnu kombinaciju. Tu je bio i jedan tridesetpetogodišnjak, neobrijan i ozbiljan, analizirao je listu iz kladionice kao da su u pitanju diferencijalne jednačine. I stalno je zvao nekoga telefonom očekujući dojavu.
Uz prozor je, naslonjen na zid, stajao je visoki mladić koji je svakih tridesetak sekundi pljuckao kroz odškrinuti prozor, jednom daleko i snažno, a drugi put mlako i kroz zube, i tako naizmjenično.
Posebno neobičan bio je jedan ovisnik o koštunjavim plodovima. Neprekidno je iz džepova izvlačio lješnjake, orahe i bademe, a budući da nije imao čime da ih lomi, on je izlazio na prag i gazio ih metalnim ojačanjima na desnom đonu. Na ulazu je naslonjen na štok stajao jedan što je grickao sjemenke bundeve i suncokreta i između grickanja stalno ponavljao kako mora otići kupiti još jer su mu zalihe pri kraju. Onda sam vidio jednoga što je u prozirnoj najlonskoj vrećici nosio suve šljive. Ponudio me:
"Hoćeš? Uzmi, ja to stalno jedem. Veoma retko idem u WC", rekao je.
Onda je brzim korakom ušao jedan zajapureni kojemu se vidjelo nešto nabreklo između nogu, ispod miške je imao neki časopis. Potrčao je prema WC-u, novine su ispale. Vrući kaj, dvadesetogodišnjak u boji, bogat slikama.
Kad je to vidio, neki je veseli dečko potegao iz flaše koju je krio ispod kaputa. Dva gutljaja. Onda je ispruženu ruku i skoro praznu flašu spustio pored klupe na kojoj je sjedio i tiho zapjevao.
"Gde je ovde najbliža trafika?" pitao me neki brko, brko sa žutim brkovima. "Moram da skoknem po pljugu, imam još samo jednu kutiju, a vidiš kako je spor ovaj otkako su mu unutra ušli ovi ovisnici o žvakama, bivši pušači.
"Ima ovde blizu", rekla je jedna žena koja je u nosila punu torbu kafe, a njen suprug još dvije. "Možemo na kafu ako imate vremena", rekla je.
"Idemo i mi", rekli su roditelji nekog štrebera kojeg su doveli da ga stručnjaci malo dignu iza stola. "Ajde, sine, na vazduh."
"Ajmo i mi, ćale, ima super igraona pored zgrade", povikao je mršavi momak crvenih očiju.
"Ti nećeš nikuda, neću po četvrti put ovamo da dolazim zbog tebe i igrica", odgovorio je strogi otac.
Sve je to pratio jedan gospodin koji je riješavao ukrštenice. "Vidite...", obratio mi se, "Sve je više neuke i neobrazovane dece koja samo igraju igrice. Ja sam rešio više od sto hiljada ukrštenih reči, dvadesetak hiljada osmosmerki, nekoliko hiljada križaljki koje kod nas ne izlaze od 91. i bezbroj rebusa. I mogu vam reći da sam mnogo naučio."
To je slušao neki dečko sa sitnom glavom i širokim ramenima i uzeo klupu na kojoj je sjedio čovek-ukrštenica, Super Mario Bros i Tata Super Mario Bros i podigao ih, zatim polako spustio i onda ponovio isto nekoliko puta. "Moram da se definišem, brate, moram. Nisam vežbao od sinoć, brate, odoše tricepsi, odoše, džaba sam vežbao, džaba, brate..."
Sve to je gledao jedan debeli dečko koji je od ranog jutra lizao sladolede. Pitala ga je neka baka koja je imala torbicu punu lijekova zašto jede hladnu hranu po zimi.
"Bako, ja sladoled jedem tokom čitave godine, ja ne jebem zimu i leto, razumete?", a sve je prekinuo onaj sa listom kad ga je pitao je l' zna kako je prošao sinoć Rašden End Dejmonds i je li Alverka došla iz keca.
"Prijatelju, jebem ih u usta, je l' vidiš gde su me doveli, mame im se najebem? Sjebali su me, pička li im materina, seme im jebem, kažu da mnogo psujem, pa me doveli u lepi kurac da me ovi kurcoglavci odjebu od tih sranja. Kurac sam popušio jer sam popustio. Ali, mamu ću im jebati kad se vratim, da ih jebo pas kurcem u usta, milu im majku jebem kad ih kurcom nahranim, drkadžije su to...", govorio je jedan turobni i ljutiti čovjek u plavoj jakni.
Najmirnija je bila jedna žena koja je stajala u uglu i gledala u televizor u čekaonici. U pauzi za reklame listala je novine, ali samo onaj dio gdje je bio TV program. Pored nje je bila djevojčica ovisna o porukama, stalno ih je kuckala, a od jutra je dva puta išla po dopunu i rekla mi je da joj SMS-om javim ako je prozovu u međuvremenu.
I taman kad je jedan suvi u vijetnamci došao do mene i rekao mi: "Ajde da smotamo po jedan napolju", izašao je gospodin iz ordinacije i rekao:
'Ajde, sad najteži slučajevi, vi koji ste ovisni o blogu."
Ušlo nas je nekoliko.
Generalna |
Permalink |
Komentari (4) |
Trekbekovi (0)
Venecija je lijep grad
mladiluk | 19 Februar, 2007 16:06
Sjedimo Devara, Široki i ja sinoć u mojoj izuzetno urednoj sobi gdje svaka stvar zna gdje joj je mjesto i gdje joj nije mjesto. Trebali smo ići svirati, vježbati, vidjeti kako je to sa najboljim bubnjarem u gradu, sa Vranom. Vrana, osim toga što odlično leti, istovremeno lupa bubanj kao Joey Kramer.
Međutim, shvatili smo da će grad u ponoć biti prepun onih iz Nju Džersija i Sremske Kamenice koji izlaze samo vikendom i furaju se na Red Hot Chili Peppers, između ostalog, pa smo odluči propustiti probu da bismo stigli u naš klub "Lazino tele" već u dvadesetdva i osamnaest. Kad ste talentovani, probe vam i ne trebaju. Posebno kad se na koncertima oslanjate na druge stvari, kad nepogrešivo sviranje i nije glavna atrakcija.
I onda mi uključimo moj super brzi dial up internet, zahvalimo se pošti i pomolimo se bogu. I odemo malo da vidimo kako stoje stvari. Devara i Široki su, iako su neregistrovani posjetioci, procjenjivali koja je blogerka najljepša. Jedan misli da je to Grace, drugi da je to MMKF. Onda prvi pomisli da je to Angel, onda ovaj drugi kaže da je možda i Mala Marina, zatim se prvi predomisli i kaže da je Angelina ili možda Tanja Henry, a drugi ga pobije sa jednom koju redovno čita, ali se ne sjeća imena jer mu je mozak popunjen stihovima... I tako su izredale i sve blogerke. A sve to na osnovu njihovog pisanja i templatea. Ja sam šutio. Nisam vidio nijednu uživo i nisam htio da nagađam jer sam poznat po tome da stajem samo o iza stvari u koje sam sto posto siguran.
Onda je Devara rekao da jedva čeka jun pa da idemo u Nirnberg. Pored toga što je on dobio ponuda Nirnberga da igra za njih naredne dvije godine na poziciji lijevog beka, ja sam mu ponudio da sa mnom i Kubikom ide na festival Rock am Ring , da gledamo Smashing Pumpkins i Evanescence. I da se nadamo da će biti i Avril Lavigne, ipak smo mi tinejdžeri, a ona je teenage princess.
Devara je napravio treći špricer. Tandem Krstač-Miloš je bio žut i rezak, osvježavao je čak više nego moj tandem Ždrebac-Vrnjci. A onda je rekao:
"Ja ću da preplivam Nišavu u Pirot za Avril Lavigne! Kad je bal, nek je s maske!"
Upravo tada sam otišao na jedan sajt, pa na drugi, skočio na treći i već sam saznao da je Venecija bliže od Nirnberga, samo što nije bilo jasno da li je bolje gledati Evanescence ili... ili... ili... Ili Aerosmith! Ma daj! Provjerio sam tako što sam se deset centimetara približio mom Flatron LG L1718S monitoru i angažovao Širokog da i on provjeri. Fakat Aerosmith! Sutra se idem krstiti, Bog fakat postoji, piše se velikim slovom i ne živi u... Ma ne živi tamo gdje sam mislio.
Nevjerovatno! Dva najveća benda današnjice na jednom mjestu, u istom gradu, iste večeri! Da ne nabrajam pjesme, je l' da? Dobro, samo malo: Stand Inside Your Love, Ava Adore, Zero, Tonight Tonight, Today... Angel, What It Takes, Crazy, Cryin', Hole In My Sole... Jebemti! Steven Tyler i Joey Perry, a poslije njih izlazi Billy Corgan! I sve to u Veneciji! A Devara, Široki, Kubik i ja ispred bine. Koji nadimci, kao da dolazimo iz Češke. Ne, ne, iz Bugarske. Neka bude Slovačka.
Istog trena je i Široki rekao da ide po hrvatske papire u Sabatku i da on ide s nama.
"Najveći živi bend danas, nema sumnje", rekao je za Aerosmith. "A volio bih vidjeti i tu Avril. Nije mi to neka muzika, ali ona ima glas kakav još nikad nisam čuo uživo", objasnio je jedan od trojice najboljih gitarista u Novom Sadu. Onda je uzeo posljednji kolač od čokolade sa tacne, stavio ga u usta, podigao pogled izvlačeći Milde sorte iz kutije, i pitao me: "Stari, je l' ima još ovea za sečenje?" i naglasio drugi slog posljednje riječi u pitanju.
"Zamisli one koji ne mogu nego čekaju vizu. Život - kompot, nekom gulička, nekom kočičćka", dodao je Devara paleći još jedan HB.
Ja sam istog trena zapalio moju Drinu koju sam dvadeset i dvije godine čuvao za svečanu priliku. Izvukao sam je iz crveno-bijele kutije, natpis na latinici bio je okrenut prema plafonu. Upalio sam cigaretu sa posebnom šibicom, onom kojoj je sumporna glava bila žute boje, čuvao sam je od 1989. Ispustio sam prvi dim kroz nos. Nazvao sam Kubika da ga obavijestim i da vidim šta on misli. Kubik je imao položenu B kategoriju, a imao je i važeću vozačku dozvolu. Bio je oduševljen.
"Zovi me i grne, al nemoj da me strošiš", rekao je on i dodao da u Veneciju možemo autom, i da baš sad ide kupiti benzin jer je u prolazu pa da riješi stvari na vrijeme. Još je dodao da, iako je i on neregistrovani posjetilac, nema sumnje da je najljepša blogerka Lara Rossa, ako ne zbog lica, onda sigurno zbog imena.
A onda je nešto počelo zujati u mojoj zgradi. Glasno. Vjerovatno je opet komšija narkoman zaspao i slučajno odjavnu špicu na nekoj televiziji odvrnuo do kraja. O, jebemti daljinske upravljače!
I tako se mi dogovorimo da idemo u Veneciju, ali budući da do tada ima četiri mjeseca, shvatili smo da će o tome tek biti priče. Otišli smo na sajt koji nam je preporučila vanserijska Natuljica, shvatili koliko je udaljena Venecija od nas i sve isplanirali. Evo nas! Široki je već dohvatio žuti knjižicu tvrdog poveza i počeo ponavljati latinske izreke. Windows Media Player, koji je mijenjao spywareovim i virusima okupirani Winamp, izabrao je baš jednu pjesmu Avril Lavigne.
"Daj, dobro, i ja volim Avril Lavigne, ali... Da li ti znaš da bi ti se neki smijali zato što ideš na njen koncert?" pitao me Devara.
"Kad bih ja obraćao pažnju na takve i šta oni kažu, ja bih odmah otišao u Vinkovce i kupio štrik i ubrzo se objesio, još u vlaku."
"Zašto u Vinkovce?"
"Zato što su blizu i zato što ne znam kako se u Srbiji kaže štrik."
A onda je sa juga stigla poruka na moj 063 telefon i on mi je javio odmah, zvukom za hitne, posebno drage poruke. "Zorica čita tvoju knjigu i stalno se nešto smijulji i citira mi neke dijelove", pisalo je.
Razveselio sam se dodatno, a kroz nagnuti prozor dva puta je huknula sova iz komšiluka.
O, kako neki dani mogu biti lijepi!
U ponedjeljak 19. februara u 00:53 ja sam skinuo pjesmu Girfriend, prvi singl sa trećeg albuma Avril Lavigne. Mogu sa sigurnošću tvrditi da sam prvi u Srbiji koji ima tu pjesmu. Ona još nije ni izašla, ta pjesma, nema je nigdje za kupiti. Ali ja sam poznati pirat i WinMX mag. I postao sam tinejdžer opet. A i juče sam bio. Šefket kaže da smo njuške. Rif, melodija i njen glas su takvi da već dva sata ide repeat. Već vidim Beč, Bratsilavu, Prag, Rim, Minhen, Keln, Milano, Torino... I koncerte u tim gradovima. I sebe u tim gradovima, na tim koncertima. I Veneciju.
Međutim, shvatili smo da će grad u ponoć biti prepun onih iz Nju Džersija i Sremske Kamenice koji izlaze samo vikendom i furaju se na Red Hot Chili Peppers, između ostalog, pa smo odluči propustiti probu da bismo stigli u naš klub "Lazino tele" već u dvadesetdva i osamnaest. Kad ste talentovani, probe vam i ne trebaju. Posebno kad se na koncertima oslanjate na druge stvari, kad nepogrešivo sviranje i nije glavna atrakcija.
I onda mi uključimo moj super brzi dial up internet, zahvalimo se pošti i pomolimo se bogu. I odemo malo da vidimo kako stoje stvari. Devara i Široki su, iako su neregistrovani posjetioci, procjenjivali koja je blogerka najljepša. Jedan misli da je to Grace, drugi da je to MMKF. Onda prvi pomisli da je to Angel, onda ovaj drugi kaže da je možda i Mala Marina, zatim se prvi predomisli i kaže da je Angelina ili možda Tanja Henry, a drugi ga pobije sa jednom koju redovno čita, ali se ne sjeća imena jer mu je mozak popunjen stihovima... I tako su izredale i sve blogerke. A sve to na osnovu njihovog pisanja i templatea. Ja sam šutio. Nisam vidio nijednu uživo i nisam htio da nagađam jer sam poznat po tome da stajem samo o iza stvari u koje sam sto posto siguran.
Onda je Devara rekao da jedva čeka jun pa da idemo u Nirnberg. Pored toga što je on dobio ponuda Nirnberga da igra za njih naredne dvije godine na poziciji lijevog beka, ja sam mu ponudio da sa mnom i Kubikom ide na festival Rock am Ring , da gledamo Smashing Pumpkins i Evanescence. I da se nadamo da će biti i Avril Lavigne, ipak smo mi tinejdžeri, a ona je teenage princess.
Devara je napravio treći špricer. Tandem Krstač-Miloš je bio žut i rezak, osvježavao je čak više nego moj tandem Ždrebac-Vrnjci. A onda je rekao:
"Ja ću da preplivam Nišavu u Pirot za Avril Lavigne! Kad je bal, nek je s maske!"
Upravo tada sam otišao na jedan sajt, pa na drugi, skočio na treći i već sam saznao da je Venecija bliže od Nirnberga, samo što nije bilo jasno da li je bolje gledati Evanescence ili... ili... ili... Ili Aerosmith! Ma daj! Provjerio sam tako što sam se deset centimetara približio mom Flatron LG L1718S monitoru i angažovao Širokog da i on provjeri. Fakat Aerosmith! Sutra se idem krstiti, Bog fakat postoji, piše se velikim slovom i ne živi u... Ma ne živi tamo gdje sam mislio.
Nevjerovatno! Dva najveća benda današnjice na jednom mjestu, u istom gradu, iste večeri! Da ne nabrajam pjesme, je l' da? Dobro, samo malo: Stand Inside Your Love, Ava Adore, Zero, Tonight Tonight, Today... Angel, What It Takes, Crazy, Cryin', Hole In My Sole... Jebemti! Steven Tyler i Joey Perry, a poslije njih izlazi Billy Corgan! I sve to u Veneciji! A Devara, Široki, Kubik i ja ispred bine. Koji nadimci, kao da dolazimo iz Češke. Ne, ne, iz Bugarske. Neka bude Slovačka.
Istog trena je i Široki rekao da ide po hrvatske papire u Sabatku i da on ide s nama.
"Najveći živi bend danas, nema sumnje", rekao je za Aerosmith. "A volio bih vidjeti i tu Avril. Nije mi to neka muzika, ali ona ima glas kakav još nikad nisam čuo uživo", objasnio je jedan od trojice najboljih gitarista u Novom Sadu. Onda je uzeo posljednji kolač od čokolade sa tacne, stavio ga u usta, podigao pogled izvlačeći Milde sorte iz kutije, i pitao me: "Stari, je l' ima još ovea za sečenje?" i naglasio drugi slog posljednje riječi u pitanju.
"Zamisli one koji ne mogu nego čekaju vizu. Život - kompot, nekom gulička, nekom kočičćka", dodao je Devara paleći još jedan HB.
Ja sam istog trena zapalio moju Drinu koju sam dvadeset i dvije godine čuvao za svečanu priliku. Izvukao sam je iz crveno-bijele kutije, natpis na latinici bio je okrenut prema plafonu. Upalio sam cigaretu sa posebnom šibicom, onom kojoj je sumporna glava bila žute boje, čuvao sam je od 1989. Ispustio sam prvi dim kroz nos. Nazvao sam Kubika da ga obavijestim i da vidim šta on misli. Kubik je imao položenu B kategoriju, a imao je i važeću vozačku dozvolu. Bio je oduševljen.
"Zovi me i grne, al nemoj da me strošiš", rekao je on i dodao da u Veneciju možemo autom, i da baš sad ide kupiti benzin jer je u prolazu pa da riješi stvari na vrijeme. Još je dodao da, iako je i on neregistrovani posjetilac, nema sumnje da je najljepša blogerka Lara Rossa, ako ne zbog lica, onda sigurno zbog imena.
A onda je nešto počelo zujati u mojoj zgradi. Glasno. Vjerovatno je opet komšija narkoman zaspao i slučajno odjavnu špicu na nekoj televiziji odvrnuo do kraja. O, jebemti daljinske upravljače!
I tako se mi dogovorimo da idemo u Veneciju, ali budući da do tada ima četiri mjeseca, shvatili smo da će o tome tek biti priče. Otišli smo na sajt koji nam je preporučila vanserijska Natuljica, shvatili koliko je udaljena Venecija od nas i sve isplanirali. Evo nas! Široki je već dohvatio žuti knjižicu tvrdog poveza i počeo ponavljati latinske izreke. Windows Media Player, koji je mijenjao spywareovim i virusima okupirani Winamp, izabrao je baš jednu pjesmu Avril Lavigne.
"Daj, dobro, i ja volim Avril Lavigne, ali... Da li ti znaš da bi ti se neki smijali zato što ideš na njen koncert?" pitao me Devara.
"Kad bih ja obraćao pažnju na takve i šta oni kažu, ja bih odmah otišao u Vinkovce i kupio štrik i ubrzo se objesio, još u vlaku."
"Zašto u Vinkovce?"
"Zato što su blizu i zato što ne znam kako se u Srbiji kaže štrik."
A onda je sa juga stigla poruka na moj 063 telefon i on mi je javio odmah, zvukom za hitne, posebno drage poruke. "Zorica čita tvoju knjigu i stalno se nešto smijulji i citira mi neke dijelove", pisalo je.
Razveselio sam se dodatno, a kroz nagnuti prozor dva puta je huknula sova iz komšiluka.
O, kako neki dani mogu biti lijepi!
U ponedjeljak 19. februara u 00:53 ja sam skinuo pjesmu Girfriend, prvi singl sa trećeg albuma Avril Lavigne. Mogu sa sigurnošću tvrditi da sam prvi u Srbiji koji ima tu pjesmu. Ona još nije ni izašla, ta pjesma, nema je nigdje za kupiti. Ali ja sam poznati pirat i WinMX mag. I postao sam tinejdžer opet. A i juče sam bio. Šefket kaže da smo njuške. Rif, melodija i njen glas su takvi da već dva sata ide repeat. Već vidim Beč, Bratsilavu, Prag, Rim, Minhen, Keln, Milano, Torino... I koncerte u tim gradovima. I sebe u tim gradovima, na tim koncertima. I Veneciju.
Hey! Hey! You! You!
I don't like your girlfriend!
No way! No way!
I think you need a new one
Hey! Hey! You! You!
I could be your girlfriend
Hey! Hey! You! You!
I know that you like me
No way! No way!
No it's not a secret
Hey! Hey! You! You!
I want to be your girlfriend
I don't like your girlfriend!
No way! No way!
I think you need a new one
Hey! Hey! You! You!
I could be your girlfriend
Hey! Hey! You! You!
I know that you like me
No way! No way!
No it's not a secret
Hey! Hey! You! You!
I want to be your girlfriend
Ovo ćete tek čuti, dragi moji prijatelji... Život traje samo 85-90 godina. Nije vrijeme da izigravamo budale, nema se vremena za takve budalaštine...
Generalna |
Permalink |
Komentari (2) |
Trekbekovi (0)
Meni
Pretraži
Kalendar
| « | Decembar 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||