Mladi luk

Ne mogu reći da ponekad nisam zamišljao kako je to biti na koncertu Ramonesa. Nisam bio u Zagrebu 1990. a ni kasnije kad su dolazili i kad su bili blizu. Kako je to stajati ispred bine na kojoj će biti najbolja grupa svih vremena, njih četvorica koji izgledaju kao da su izašli iz nekog veselog stripa u boji, ili iz Diznilenda? To nikad nisam osjetio. Čekam da se pojave, oko mene gužva, a oni su tu negdje, svaki čas treba da izađu na binu. I onda dolaze. Ramonesi izlaze na binu i kreće prva pjesma. To se nikad neće dogoditi, bar ne na ovom svijetu ili u ovom životu.

Otvorio sam sajt Exita da vidim jesu li bar jedno meni zanimljivo ime doveli pa da imam razlog da odem bar jedan dan gore. Nightwish. Dobro, ali zašto nije Evanescence bio? Razlika je kao između krempite i šampite. Prednost je na strani šampite i Evanescencea, da pojasnim. I zašto se boje dovesti Avril Lavigne kad je u to vrijeme baš tu, u Mađarskoj, Češkoj i Austriji? Na glavnoj bini Sex Pistolsi najavljeni kao da dolazi neki baš značajan bend. Trebalo bi provesti anketu među onima koji će se tada naći ispred glavne bine, pa da vidim koliko je krhko znanje većine "fanova" koji će se gurati sa istinskim fanovima. I The Hives. Ha, ti su bili na MTV-ju, njih onda ne treba propustiti. Manu Chao, to neću ni komentarisati. Roni Size. Kakva ekipa! Najjači festival u Evropi. Izgleda da Nirnberg nije u Evropi.

'Ajde da vidim domaću binu, možda je Psihomodo pop, a možda je i Siddharta. Ili bar Alenovi Starfuckersi. Kad ono - Bad Copy! Najprije sam pomislio da postoje dva "benda" koji se tako zovu pa su oni doveli te što nisu oni na koje sam pomislio. Ali prevario sam se. Izgleda da je Ivan Gavrilović ove godine zauzet pa su našli zamjenu. Hm, ako mi se bude slušalo kako tridesetogodišnjaci koji su umislili da su Beavis i Butthead prde i podriguju misleći kako je to nekome zanimljivo, ne moram ići na Exit. Niko ne gleda “Velikog brata”, a onda... Eto ti - Bad Copy! Skaj Nigrutin i onaj drugi. Pa bolje bi bilo da su doveli Eru Ojdanića, taj bar ima sluha, donekle. Ali ovi su "urbani" i oni se "sprdaju", to je njihova prednost. Da, da…

Let 3. Originalno, pokazuju svoje penise i po tome su poznatiji nego po muzici. Zaista originalno i duhovito. Buntovno, štaviše. Još da dođe Edo Maajka sa svojim nerazgovjetnim filozofiranjem i biće pravi muzički spektakl. Možda Marčelo ne bi bio loš, da nam otvori oči. Ko će ako ne jedan vrhunski reper svojim stihovima? Reper. Dobro, bar će “tuborga” biti... A da je pivo u skladu s bendovima, bilo bi mlako MB kojem je istekao rok trajanja, bar kako sad stvari stoje. Ali 'ajde, ne treba biti bezobrazan i zajedljiv, to je loša osobina. Exit je zanimljiv i značajan događaj. Tvrđava, dobro društvo, poneki zanimljiv bend se uvijek nađe, lijepe cure... Zanimljivo je gore, a ne treba zaboraviti dovođenje Garbagea 2006. Bio je to najbolji koncert ikad viđen u Novom Sadu. Znam, iako nisam bio na svim koncertima (sad bih trebao nacrtati smajlija, ali smajliji su za curice, kaže jedan moj poznanik).

A onda, kao nakon natezanja i davljenja lopte na sredini terena, u utakmici bez prilika i bez dobrih akcija, iz nekakve čudne akcije ipak gol. I to kakav gol. Na Exit dolazi bubnjar najvećeg benda na svijetu, najboljeg benda u istoriji muzike,  čuveni Marky Ramone. Marky Ramone and Friends, tako se zove ta grupa. Dakle, dovodi i neke prijatelje. Provjerio sam na Youtubeu odmah o čemu je riječ. Pa oni izvode pjesme Ramonesa! I to na najljepšoj Exitovoj bini, na tzv. Fusion stageu. Pa to je nevjerovatno! Na bini će bubnjeve svirati čovjek koji je učestvovao na većini albuma Ramonesa i na bezbroj koncerata. Čovjek koji je je svirao zajedno sa Joeyem, Dee Deejem i Johnnyjem. Veliki Marky Ramone. Jedan od četvorice. Nema sumnje koji će dan biti najznačajniji. Volio bih da se njihov nastup poklopi sa engleskim Sex Pistolsima da bi se znalo ko vozi traktor, a ko otvara kapiju, kako to kaže jedan moj poznanik (ne onaj što je rekao ono za smajlije nego jedan drugi, imam više od jednog poznanika, kao što vidite). Neka se poklope nastupi pa da američka muzika još jednom nadvisi britansku.

A za fanove ove grupe, a u skladu sa skorim početkom prvenstva Evrope u fudbalu, evo i moje jedanaestorke sastavljene od pjesama.

U stvari, pokušao sam sastaviti jedanestorku, ali sam nakon trideset minuta shvatio da ima toliko pjesama da se ne mogu odlučiti za samo jedanaest. Ali kapiten je I Wanna Be Sedated, to je jasno.

Vidimo se 13. jula na Exitu!

Kakva je to Zvezda bez Dragana Stojkovića, pitao sam se kad je bilo jasno da će on na kraju sezone otići u Olimpik iz Marseja. Stvarno, kakva je to Zvezda bez njega? Bez razloga sam brinuo - Zvezda je te godine bila jača nego ikad! Na kraju sezone ispostavilo se da ni u Evropi nije bilo jačeg tima. Da ste kojim slučajem imali namjeru naći bolju ekipu od Zvezde te sezone, ne biste je mogli naći koliko god dugo i pažljivo tražili. O tome sam pisao i prošle godine pa nema potrebe pisati opet isto, zato evo linka. Samo ću spomenuti igrače koji su tada igrali.

Stojanović je postao kapiten te sezone i nakon dugo godina u Zvezdi davao je sigurnost igračima ispred sebe kao što odličan bubnjar drži bend. Da, nije bilo potrebe dovoditi drugog golmana jer je Stojanović bio najbolji u Jugoslaviji.

Bekovi Radinović i Marović su se te sezone pokazali kao odlični i pouzdani odbrambeni igrači nakon nekoliko sezone provedenih u Zvezdi. Konačno, dočekali su da budu prvaci Evrope.

Uz njih je bio i Šabanadžović koji je imao tešku povredu 1988. godine kad je tri dana bio u komi nakon jednog sudara na utakmici protiv Željezničara. Srećom izvukao se i zbog njega mi je posebno drago što je podigao pehar.

Jugović je bio na početku karijere, a već je tada nagovijestio da će biti jedan od onih igrača za čiju se sličicu u albumu daje bar pet.

Belodedić je stigao u Beograd nakon pada Čaušeskua i ponudio se Zvezdi. Eto, i mi smo imali koristi od pada diktature u toj državi. Kasnije je Džajić izjavio da bi izabrao upravo Belodedića da je mogao birati najboljeg odbrambenog igrača. A igrali su tada i Barezi i Breme, i mnogi drugi.

Najdoski je tu sezonu igrao bolje nego ikad. Bajern može biti zadovoljan što je uspio Zvezdi dati dva gola na istoj utakmici kad se uzme u obzir kakvu je odbranu Zvezda imala.

Prosinečki je došao 1987. godine uz mnoga druga zvučnija imena. A ispostavilo se da je on, u stvari, najveće pojačanje te sezone, i jedan od najboljih Zvezdinih igrača u istoriji. Hvala Ćiri Blaževiću. Stvarno, šta bi Prosinečki radio u Dinamu?

Kad sam u "Tempu" vidio sliku Savićevića i naslov "Ja sam Zvezdin igrač" dok je ovaj još igrao u Budućnosti, pomislio sam da je nevjerovatno da takav igrač dođe u Zvezdu. Pa od toga bi nevjerovatnije bilo samo da dođe Darko Pančev, da on igra u Zvezdinom dresu. A u istom časopisu je jednom izašao intervju na drugoj i trećoj strani sa Darkom i veliki naslov: "Još jednu godinu u Vardaru, onda u JNA, pa u Zvezdu". I tako je i bilo, samo što je ugovor sa Zvezdom potpisao prije odlaska u vojsku. Obojicu su tražili svi klubovi velike četvorke, a ispostavilo se da će obojica, zahvaljujući Džajiću, završiti u Zvezdi.

Binića su vratili iz Češke, nakon što je već bio u Zvezdi. Jednom je rekao da su ga vratili zbog atmosfere u timu. Valjda je nekako znao zabaviti igrače, hehe. Postoje dobro poznate anegdote o tome. A pred utakmicu u Minhenu Džajić mu je samo rekao da dvadesetak puta protrči uz desnu liniju i da će time svoj zadatak obaviti. S obzirom da je on ubacio loptu kad je Pančev izjednačio, isplatilo se što je doveden.

Stošić je dočekao svoji pet minuta u Zvezdi. Odličan igrač koji je dugo čekao da bude standardan u timu. Odigrao je pola sezone, a onda je doveden Mihajlović. Taj je dao ona dva gola protiv Bajerna.

Bili su tu još i Vasilijević i Lukić, kao i još neki rezervni igrači, golmani Jovanović i Milojević (veliki Miloje), Tošić iz grada soli, Momčilović, Čula...

Pehar namijenjen najboljeg klubu u Evropi podignut je u Bariju 29. maja 1991. godine oko 23 sata. Pehar koji je do danas osvojio samo 21 klub. Pehar koji bi Zvezda osvojila i naredne sezone da nije počeo rat i da kao domaćin utakmice nije igrala u Segedinu i Sofiji. Zvezda bi dobila Sampdoriju i igrala bi u finalu protiv Barcelone. Rasterećena, bez pritiska i sa vanserijskim dvojcem Savićević - Pančev, Zvezda bi odbranila titulu, a uzela bi i Superkup da se igrao revanš protiv Mančestera...

A kasnije je Zvezda potonula i danas se ne nazire kad će se izvući. U ovakvoj ligi to je nemoguće. Uostalom, nije samo Zvezda potonula. Nedugo poslije završetka utakmice u Bariju, počela je krvava utakmica po šumama i livadama, po gradovima i selima Hrvatske, a zagrijavanje je odavno trajalo. I tu je mnogo šta doživjelo svoj kraj.

I više nije postignut nikakav bar donekle značajan uspjeh. Ispadala je Zvezda poslije 1995. od klubova koji joj nikada u istoriji nisu bili ni blizu, ispadala je i od onih jačih bez značajnog otpora (osim kad je u pitanju Barcelona), zadovoljavala se ispadanjem od klubova. Zvezda je mijenjala trenere pa su na njenu klupu sjedali i "treneri" kao što je Milorad Kosanović. I mnogo šta drugo tu nije bilo kako treba...

Treba zato zapamtiti da te sezone nije bilo jačeg tima od Zvezde nigdje u Evropi, a ni na ostalim kontinentima. Bio je to, i ostao, najveći sportski uspjeh na prostoru svih bivših Jugoslavija i svih država na ovom području, bez obzira što neki u rubrici "dogodilo se na današnji dan" to neće spomenuti, ali će navoditi uspjehe košarkaša, vaterpolista, pa čak i odbojkaša. Da, čak i odbojkaša, kao da se to na bilo kakav način može mjeriti sa fudbalom i Barijem. Nema veze, nisu važni ti kojima smeta Zvezdin uspjeh. To su sitne duše. Baš kao i oni koji Dragana Džajića, jednog od najzaslužnijih za osvojenu titulu (nije greška reći i najzaslužnijeg, on je sve to kreirao), sada drže u zatvoru, nakon što su ga s lisicama na rukama i pred kamerama priveli, ubacili u maricu kao nekakvog opasnog kriminalca i odvezli u zatvor. E, ako je Džajić jedini kriv ili ako je toliko kriv da se s njim  tako postupa, ako ni nekoliko mjeseci nakon hapšenja nije pušten nego mu se pritvor produžava, a prava banda slobodno šeta, ako se na Džajiću trenira strogoća, onda...

Mislio sam staviti sliku Zvezdinog grba, ali nigdje nisam pronašao onaj pravi i jednostavni grb, onaj koji sad nazivaju "retro". A ja ovaj okrugli u kojem ima i plave boje nikad nisam prihvatio pa ga ne priznajem. Onda, danas bez slike.

Hvala svim ovim igračima i hvala velikom Draganu Džajiću. Bio je to najljepši dan za one koji vole Zvezdu. I mi to pamtimo.

Pomislio sam da je vrijeme da ostvarim svoj dugogodišnji plan, tako je izgledalo to jutro. Bio je to plan koji sam zacrtao kad nam je drug Dragutin u drugom razredu osnovne škole donio globus i stavio ga ispred nas: "Tu smo mi", rekao je kad je kažiprst stavio na naše mjesto na globusu. Onda je pomaknuo prst jedan milimetar prema redu do prozora i dodao: "A tu je rođen drug Tito. Idemo, pjesma!" naredio je i zavrtio globus, a mi smo zapjevali nešto što smo vježbali za priredbu koja se približavala.

Uzeo sam štijaču i lopatu koje su stajale na terasi, izašao iza zgrade i počeo kopati.
"Šta radiš to, komšija?" pitala me sa četvrtog sprata crvenokosa komšinica koja je pored crvene kose bila poznata i po osmjehu neodređene boje.
"Kopam Zemlju. Hoću da izbijem na drugu stranu da vidim šta oni tamo rade", rekao sam dok mi je vjetar nosio moju dugu kosu u lice.
"Nemoj da napraviš neku grešku, znaš šta je bilo kad je prošli put Zorulakos pravio bunar da navodnjava ova tri čempresa pa je probio vodovod."
"Ništa ne brini, honey, ja sam duplo pametniji od njega."
"Dobro, ali nemoj zaboraviti ni kad je Hejdo išao saditi ananas pa je presjekao kablove i nije bilo interneta četiri dana. Moj deda se jako ljutio jer ne može na chat..."
"I od Hejde sam 1,8 puta pametniji tako da nema razloga za brigu, sweetheart", rekao sam i pritisnuo štijaču desnom nogom, a ona je pukla. Uzeo sam rezervnu iz futrole za štijače, te su futrole slične onima za gitare ili rekete, i nastavio dalje.

Nastavio sam kopati. Napredovao sam. Crvenokosa je najprije mislila da je u pitanju samo igra i da se šalim, ali je ipak sišla i donijela mi čokoladu sa rižom. Jedna žena nas je čudno gledala prolazeći pored nas. Nije joj bilo jasno šta radim. Pitala me je zašto kopam, a ja sam joj rekao da hoću da posadim jednu mušmulu za sebe i crvenokosu. Nije joj bilo jasno da li je u pitanju ljubav ili samo ludost. A ja sam kopao. I pao je mrak, a ja sam kopao uz svijeću koju sam donio. Prostrujala mi je misao šta će se dogoditi kad nakon dugog iščekivanja stignem do sredine. Kako ću onda zemlju izbacivati van? Hoće li biti vruće tamo?

Onda me crvenokosa pozvala na čaj od lipe. Malo sam odmorio pa nastavio. Jedan mi je u prolazu rekao da sam izgubio razum, a ja sam mu odgovorio da možda jesam. A znao sam da je u pitanju zavist i pakost. Ljudi su voljeli zavirivati u tuđe živote i u tuđe poslove i prije tri hiljade godina, a ni do danas se to nije promijenilo. Tako će biti i za tri hiljade godina. Umorio sam se pa sam se vratio u stan. Nahranio sam svoju mačku hranom iz konzerve, i zastao da vidim kako jede. Malo je jela, onda se malo oblizivala svojim crvenkastim jezikom, a zatim je opet jela. Na kraju je popila malo vode na sličan način kao što rade i divlje mačke, a onda je otišla svoje mačkice nahraniti mlijekom. Uzeo sam jednu stručnu knjigu da prelistam, ali sam brzo zaspao svjestan da se od umora ujutro neću sjećati šta sam pročitao.

Probudilo me sunce koje se probijalo kroz grane drveta i između daščica žaluzina. Nisam imao kuda pa sam hitro ustao.
"Kuda ćeš tako rano?" pitala me mama dok je pila kavu.
"Idem raditi, imam još puno posla", odgovorio sam, bacio pogled na knjigu sa savjetima o prokopavanju planete, obuo cipele, uzeo lopatu i izašao van.

Opet je naišao onaj čovjek koje me i prethodnog dana gledao čudeći se kao da je vidio Kiklopa. A volio je prigovarati, imao je zube kao krokodil, baš za to, za zajedljive savjete. I bio je dosadan kao komarac kojem nije do sisanja krvi nego samo do zujanja pored uha. Stao je iznad mene i dobacivao.
"Dečko, ne valja ti to, kopaš uzalud. To ti je kao da od nekle žene stvoriš princezu i zamisliš da si ti neki princ, a nisi, pa se boriš. Onda shvatiš da je ona aždaja i odustaneš."
"I danas ste u pravu", rekao sam ne dižući pogled i nastavio kopati još energičnije. Radim svoj posao i ne obraćam pažnju na druge. Ionako je sve što taj priča prazna budalaština. Žena mu je otišla sa vjenčanim kumom i bila je u drugom stanju, pa je iz njega izbijalo nezadovoljstvo zbog čežnje prema toj aždaji. Jednom mi je pričao o tome. Nisam se obazirao. Samo sam pogledao preko njega nekud prema jugu, otvorio flašu vode, popio čitavu litru, a ostatak prolio po glavi i još čvršće prihvatio lopatu.

Iste večeri sam otišao prošetati pored šume. Imao sam velike žuljeve, mislio sam da bih se mogao slikati za medicinsku enciklopediju u poglavlju o žuljevima koliki su bili. Svaki drhtaj ruke bio je kao stotinu zabodenih igala. Međutim, i narednog jutra sam nastavio isto jer sam prethodne večeri sanirao povrede lišćem bokvice. Još sam odlučnije kopao. Pa neće mi valjda život proći uzalud.

Poslije još jednog dana tokom kojeg sam nastojao da prokopam Zemlju i domognem se druge strane, otišao sam opet do šume da prošetam. Razmišljao sam. Prilično sam napredovao u kopanju. Poslije trećeg dana rada bio sam bliži cilju nego nakon prvog dana. Zastao sam ispod jedne divlje trešnje na kojoj su dva čvorka večerala. Pogledao sam prema njenom vrhu, prema njima. A onda je uslijedio neki šum i iznenadan bljesak i iza leđa mi se pojavio jedan vilenjak. Ne znam otkud, kao da se tu stvorio iz vedra neba, potpuno mi se nečujno primakao.
"Sad sam bio na sastanku vilenjaka", rekao mi je ozbiljnim glasom.
"Dobro veče", pozdravio sam ga.
"Nemoj ti meni dobro veče. Iznervirao si nas", rekao je gledajući me pravo u oči.
"Čime?"
"Šta čime? Kopaš Zemlju", odgovorio je i ja sam samo čekao da izvuče luk i napne ga prema meni poput žice na gitari. Pomislio sam da je ovo neki zao vilenjak, imao je i ožiljak iznad oka, ko zna šta mu se loše dogodilo pa je mene okrivio. Nikad još nisam naišao na agresivnog vilenjaka. Nemoguće da su čak i oni pobudalili.
"Pa šta tu ima loše?" pitao sam smireno.
Onda se on namrgodio i ja sam vidio da bi stvarno moglo biti opasno. Izenada se razvedrio i rekao mi:
"Daj, jebote, šta ti je? Pa ja se malo šalim s tobom. Ako ti bude bila potrebna pomoć, slobodno se nama obrati. Pa znaš da smo mi na tvojoj strani, a dobro kopamo."
"Hvala, vilenjače."
"Kaže se vilenjaku, a ne vilenjače."
"Hvala, vilenjaku."
"Šta ti je, šta sve uzimaš ozbiljno? Ipak se kaže vilenjače."
Pogledao sam ga zbunjeno i pružio mu ruku.
"Hvala, prijatelju."
"Prijatelje, kaže se prijatelje..."
"Dobro, prijatelje..."
"A jebemti... Pa jesi li ti išao u školu? Prijatelje?" ponovio je on taj vokativ začuđeno, a onda nastavio: "Kaže se 'prijatelju', moj prijatelje..."

I tako smo se nadmudrivali do jutra. Onda je on otišao prema rijeci da se umije i osvježi noge, a ja sam se vratio da nastavim kopati. Očekuje me još mnogo posla i svaki dan je važan. Pa neće mi dan valjda propasti. A nikad nisam bio bliži cilju...

* * * * *

Gotova mi je pauza. Na dobrom sam putu. Moram dalje i zato odlazim. Pa neće mi dan valjda propasti...

Neko je pozvonio dva puta kratko. Pomislio sam da mi poštar donosi nešto značajno, da mi je neko poslao razglednicu ili da mi je sa zakašnjenjem stiglo neko pismo poslano prije osam godina. Ili da je to možda moja komšinica iz potkrovlja svratila da me pita šta radim i da mi pokaže svoj osmjeh i tako dan učini ljepšim. Ali ne, bio je to moj dvadesetogodišnji komšija. Na licu je imao izraz kao da ima neki problem koji želi podijeliti s nekim, ali da to ne budu mama i tata nego netko drugi.

Ušao je u stan, a ja sam se izvinio što je nered opravdavajući se čestim sviranjem jer spremamo koncert uz obrazloženje da mi je basista strog i da ima kratke živce i da ne dozvoljava da bilo ko dođe nespreman na probu. Komšija je  odmahnuo rukom i sjeo na dvosjed. Pored njega je ostalo jedno prazno mjesto. Ja sam se smjestio na trosjed i pored mene su ostala dva prazna mjesta. I to je tako bilo dobro, čak odlično. Prirodno. Pa nije ovo moderna američka serija nego  jedna  novosadska priča. Rekao je da neće nikad zaboraviti kad sam njemu i njegovom tati pomogao da prodaju jabuke, da mrzi istog komšiju kojeg i ja mrzim, da je na izborima glasao prvi put i da je zbog toga jedva čekao da postane punoljetan, da jedva čeka koncert moje grupe, da je moju knjigu upravo pročitao treći put i da je u kladionici opet "popušio", tako je rekao, na šta sam mu ja sam rekao:

"Komšija, nemoj koristiti takve izraze. Distanciraj se od priprostih, mlad si i pametan, pristojan, pripazi na rječnik bez obzira na okolinu, na okruženje."

Onda je on rekao da nije došao ni da me pita za sljedeći koncert niti da posudi neki disk, da nije došao ni da uzme još jedan primjerak knjige ili da pita kad će druga knjiga, a ni da mu posudim novce ili da mu dam savjet za kladionicu. Vidio sam da je stvar ozbiljna pa sam ga, umjesto sokom, ponudio gemištom. Gemišt je idealno piće za ozbiljne razgovore. Ulio sam vino u dvije čaše, a onda dodao gaziranu vodu u odnosu 0,55:0.45. Jednu čašu sam stavio ispred mog dugokosog komšije koji je nedavno zagazio u dvadesete. Drugu čašu sam uzeo ja. Onda smo nazdravili i rekao sam mu da kaže u čemu je stvar. Zastao je, popio gutljaj, zagledao se u stolić ispred sebe držeći čašu s obe ruke, a onda rekao:

"Znaš, komšija, dobar si čovek. A i ja bih voleo da budem dobar, nadam se da jesam. I komšija sa petog sprata je dobar, komšinica iz potkrovlja je prelepa, ali starija od mene, a komšija sa drugog je smradina, jeb'o ga pas u usta, izvini što psujem. Ali, gledaj sad...", rekao je, a onda zastao smušeno pred devet godina starijim komšijom, popio je još jedan gutljaj, a zatim, nakon što sam ga ohrabrio, nastavio je:

"Ti znaš da sam ja čitao tvoju knjigu tri puta i detaljno je analizirao."

"Sad znam. A i ti znaš da se meni sviđa vino koje pravi tvoj deda Fruškogorac", odgovorio sam i popio gutljaj iz svoje čaše istovremeno nesvjestan i sretan zbog toga da što se nekome ko nisam ja sviđaju rečenice koje sam napisao, pa čak i cijela priča između tih korica.

"Doneću ti tog vina kad budem išao kod dede, ali nemoj sad o tome, napisao sam se malo u subotu. Stvar o kojoj želim da pričam je ozbiljna. Dakle, svaki put sam pronašao nešto novo u njoj, u tvojoj knjizi, nešto što u prethodnom čitanju nisam uočio, a važno je. Pun si tih detalja u pisanju i oseća se emocija koliko god ti to prikrivao humorom. Ali da se vratim na stvar. Vidiš, ima jedna devojka koja je tvoju knjigu čitala jednom sigurno, možda i više puta, ali znam da je jednom sigurno pročitala. Ja sam joj dao tu knjigu. I svidela joj se priča. Ti si jednom...", zastao je. "Ti si jednom meni rekao da su mame najbolje i najvažnije..."

"Da, rekao sam to više puta, ali sam rekao i da su tate isto najbolje. A i za mačke sam tvrdio isto. Ali slažem se za mame. Ko govori protiv mama zaslužije prezir i šamarčinu, moj komšija. Prezir! Mame su najvažnije i najbolje."

"Da, tako si rekao. I vidiš... Meni je moja mama dala novce za nove farmerice jer su mi se ove dvoje što imam izlizale, a jedne čak imaju i rupu od trenja između nogavica pa ih je mama morala zakrpiti, ali ja ih volim i nije mi hitno da kupim nove jer ove volim, a ima i važnijih stvari od nove odeće. Mama mi je dala da kupim nove, dala mi je 5500 dinara, toliko koštaju nove."

"Nisi ih valjda spizdio u kladionici, jebala te Sparta iz Praga i PSŽ, komšija", izgovorio sam zabrinuto i pomalo ljutito.

"Ne, ne, ja se kladim samo na britanske i nemačke lige. Nije to u pitanju, nego sam... Hm, kako da ti kažem..."

"Šta je bilo, jebote? Reci, 'ajde, šta si radio s novcima...?"

"Ma, čitao sam tvoju knjigu. A ti si puritanac...", rekao je, a ja nisam djelovao iznenađeno jer će danas svako iole normalan biti proglašen puritancem, "...i emotivac", završio je. A ta mi je djevojka rekla da joj se sviđaju i tvoje ideje, tvoj humor, sve što je radio glavni junak u tvom romanu, njegovi gestovi... A ona i ja smo se malo udaljili... A jebemu, dogodi se, malo smo se udaljili... A ja sam htio da promenim stvari... I onda sam ja uzeo tih 5500 dinara i otišao u cvećaru, kupio 35 crvenih holandskih ruža, iako me prošlo kolo izigrao Az Alkmar. Poslao sam ih u korpi na njenu adresu uz kratku poruku. Hteo sam da oživim opet tu priču. I ostao sam u starim farmericama. Pazio sam da buket u korpi bude idealan jer ide u njene ruke pa sam morao paziti da sve bude baš savršeno... A imam sigurne utakmice za vanredno kolo kod Engleza pa ću povratiti novac i kupiti farmerice, Wolverhampton sigurno dolazi. Šta ti kažeš na to?"

"Za Wolverhampton ne znam, ali, ako je to istina, to za curu i to cvijeće, onda neka si ih potrošio. Ionako si rekao da stare traperice više voliš od novih. A biće novaca. Opravdan potez, dobro si uradio."

"Stvarno tako misliš?"

"Pa je l' bi ti rekao da je dobro ako ne mislim da stvarno i jest dobro? Samo da je sve ispalo kako treba, da je aranžman bio dobar i to...  Znaš kako to sve ide..."

"Išao sam da nadgledam prodavačice dok su slagale, da ne zabrljaju. Od napetosti sam se uznojio kao da sam se vozio 40 minuta u  četiri popodne u gradskom autobusu u avgustu dok sam gledao kako slažu. Velika je stvar u pitanju, značajna utakmica, da se tako izrazim... Samo... Jedan moj prijatelj sa fakulteta kaže, sreo sam ga kad je on išao u teretanu, da sam glupan i da sam bez veze potrošio novce i da nisam trebao tako nisko pasti da izdvojim 5500 za neku ribu, a on ima curu i pored nje još ima još jednu koja mu služi samo za seks pa sam pomislio da možda... Rekao je da sam mogao da platim dve bolje za te pare i da sam mogao da uplatim teretanu tri meseca..."

"Taj tvoj prijatelj je pička, izvini na izrazu, i nemoj se s njim družiti više. On je jedna obična sebična gnjida i pičketina, izvini još jednom na izrazu. I glup je, jeb'o ga pas da ga jeb'o. Dobro si učinio. 'Ajde da mi popijemo još po jedno pa da izaberemo parove za danas, osjećam da će kod Mađara u ovom kolu biti puno golova, a i iznenađenja."

"Može. Živeo!"

"Živio!"

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Dobar dan, komšija
• Moj brat puši dvije škatulje dnevno
• Majstor u kući
• Ona šeta psa
• Jura protiv nepravilnih glagola

• Generalna [212]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom