Mladi luk

Pomislio sam da je vrijeme da ostvarim svoj dugogodišnji plan, tako je izgledalo to jutro. Bio je to plan koji sam zacrtao kad nam je drug Dragutin u drugom razredu osnovne škole donio globus i stavio ga ispred nas: "Tu smo mi", rekao je kad je kažiprst stavio na naše mjesto na globusu. Onda je pomaknuo prst jedan milimetar prema redu do prozora i dodao: "A tu je rođen drug Tito. Idemo, pjesma!" naredio je i zavrtio globus, a mi smo zapjevali nešto što smo vježbali za priredbu koja se približavala.

Uzeo sam štijaču i lopatu koje su stajale na terasi, izašao iza zgrade i počeo kopati.
"Šta radiš to, komšija?" pitala me sa četvrtog sprata crvenokosa komšinica koja je pored crvene kose bila poznata i po osmjehu neodređene boje.
"Kopam Zemlju. Hoću da izbijem na drugu stranu da vidim šta oni tamo rade", rekao sam dok mi je vjetar nosio moju dugu kosu u lice.
"Nemoj da napraviš neku grešku, znaš šta je bilo kad je prošli put Zorulakos pravio bunar da navodnjava ova tri čempresa pa je probio vodovod."
"Ništa ne brini, honey, ja sam duplo pametniji od njega."
"Dobro, ali nemoj zaboraviti ni kad je Hejdo išao saditi ananas pa je presjekao kablove i nije bilo interneta četiri dana. Moj deda se jako ljutio jer ne može na chat..."
"I od Hejde sam 1,8 puta pametniji tako da nema razloga za brigu, sweetheart", rekao sam i pritisnuo štijaču desnom nogom, a ona je pukla. Uzeo sam rezervnu iz futrole za štijače, te su futrole slične onima za gitare ili rekete, i nastavio dalje.

Nastavio sam kopati. Napredovao sam. Crvenokosa je najprije mislila da je u pitanju samo igra i da se šalim, ali je ipak sišla i donijela mi čokoladu sa rižom. Jedna žena nas je čudno gledala prolazeći pored nas. Nije joj bilo jasno šta radim. Pitala me je zašto kopam, a ja sam joj rekao da hoću da posadim jednu mušmulu za sebe i crvenokosu. Nije joj bilo jasno da li je u pitanju ljubav ili samo ludost. A ja sam kopao. I pao je mrak, a ja sam kopao uz svijeću koju sam donio. Prostrujala mi je misao šta će se dogoditi kad nakon dugog iščekivanja stignem do sredine. Kako ću onda zemlju izbacivati van? Hoće li biti vruće tamo?

Onda me crvenokosa pozvala na čaj od lipe. Malo sam odmorio pa nastavio. Jedan mi je u prolazu rekao da sam izgubio razum, a ja sam mu odgovorio da možda jesam. A znao sam da je u pitanju zavist i pakost. Ljudi su voljeli zavirivati u tuđe živote i u tuđe poslove i prije tri hiljade godina, a ni do danas se to nije promijenilo. Tako će biti i za tri hiljade godina. Umorio sam se pa sam se vratio u stan. Nahranio sam svoju mačku hranom iz konzerve, i zastao da vidim kako jede. Malo je jela, onda se malo oblizivala svojim crvenkastim jezikom, a zatim je opet jela. Na kraju je popila malo vode na sličan način kao što rade i divlje mačke, a onda je otišla svoje mačkice nahraniti mlijekom. Uzeo sam jednu stručnu knjigu da prelistam, ali sam brzo zaspao svjestan da se od umora ujutro neću sjećati šta sam pročitao.

Probudilo me sunce koje se probijalo kroz grane drveta i između daščica žaluzina. Nisam imao kuda pa sam hitro ustao.
"Kuda ćeš tako rano?" pitala me mama dok je pila kavu.
"Idem raditi, imam još puno posla", odgovorio sam, bacio pogled na knjigu sa savjetima o prokopavanju planete, obuo cipele, uzeo lopatu i izašao van.

Opet je naišao onaj čovjek koje me i prethodnog dana gledao čudeći se kao da je vidio Kiklopa. A volio je prigovarati, imao je zube kao krokodil, baš za to, za zajedljive savjete. I bio je dosadan kao komarac kojem nije do sisanja krvi nego samo do zujanja pored uha. Stao je iznad mene i dobacivao.
"Dečko, ne valja ti to, kopaš uzalud. To ti je kao da od nekle žene stvoriš princezu i zamisliš da si ti neki princ, a nisi, pa se boriš. Onda shvatiš da je ona aždaja i odustaneš."
"I danas ste u pravu", rekao sam ne dižući pogled i nastavio kopati još energičnije. Radim svoj posao i ne obraćam pažnju na druge. Ionako je sve što taj priča prazna budalaština. Žena mu je otišla sa vjenčanim kumom i bila je u drugom stanju, pa je iz njega izbijalo nezadovoljstvo zbog čežnje prema toj aždaji. Jednom mi je pričao o tome. Nisam se obazirao. Samo sam pogledao preko njega nekud prema jugu, otvorio flašu vode, popio čitavu litru, a ostatak prolio po glavi i još čvršće prihvatio lopatu.

Iste večeri sam otišao prošetati pored šume. Imao sam velike žuljeve, mislio sam da bih se mogao slikati za medicinsku enciklopediju u poglavlju o žuljevima koliki su bili. Svaki drhtaj ruke bio je kao stotinu zabodenih igala. Međutim, i narednog jutra sam nastavio isto jer sam prethodne večeri sanirao povrede lišćem bokvice. Još sam odlučnije kopao. Pa neće mi valjda život proći uzalud.

Poslije još jednog dana tokom kojeg sam nastojao da prokopam Zemlju i domognem se druge strane, otišao sam opet do šume da prošetam. Razmišljao sam. Prilično sam napredovao u kopanju. Poslije trećeg dana rada bio sam bliži cilju nego nakon prvog dana. Zastao sam ispod jedne divlje trešnje na kojoj su dva čvorka večerala. Pogledao sam prema njenom vrhu, prema njima. A onda je uslijedio neki šum i iznenadan bljesak i iza leđa mi se pojavio jedan vilenjak. Ne znam otkud, kao da se tu stvorio iz vedra neba, potpuno mi se nečujno primakao.
"Sad sam bio na sastanku vilenjaka", rekao mi je ozbiljnim glasom.
"Dobro veče", pozdravio sam ga.
"Nemoj ti meni dobro veče. Iznervirao si nas", rekao je gledajući me pravo u oči.
"Čime?"
"Šta čime? Kopaš Zemlju", odgovorio je i ja sam samo čekao da izvuče luk i napne ga prema meni poput žice na gitari. Pomislio sam da je ovo neki zao vilenjak, imao je i ožiljak iznad oka, ko zna šta mu se loše dogodilo pa je mene okrivio. Nikad još nisam naišao na agresivnog vilenjaka. Nemoguće da su čak i oni pobudalili.
"Pa šta tu ima loše?" pitao sam smireno.
Onda se on namrgodio i ja sam vidio da bi stvarno moglo biti opasno. Izenada se razvedrio i rekao mi:
"Daj, jebote, šta ti je? Pa ja se malo šalim s tobom. Ako ti bude bila potrebna pomoć, slobodno se nama obrati. Pa znaš da smo mi na tvojoj strani, a dobro kopamo."
"Hvala, vilenjače."
"Kaže se vilenjaku, a ne vilenjače."
"Hvala, vilenjaku."
"Šta ti je, šta sve uzimaš ozbiljno? Ipak se kaže vilenjače."
Pogledao sam ga zbunjeno i pružio mu ruku.
"Hvala, prijatelju."
"Prijatelje, kaže se prijatelje..."
"Dobro, prijatelje..."
"A jebemti... Pa jesi li ti išao u školu? Prijatelje?" ponovio je on taj vokativ začuđeno, a onda nastavio: "Kaže se 'prijatelju', moj prijatelje..."

I tako smo se nadmudrivali do jutra. Onda je on otišao prema rijeci da se umije i osvježi noge, a ja sam se vratio da nastavim kopati. Očekuje me još mnogo posla i svaki dan je važan. Pa neće mi dan valjda propasti. A nikad nisam bio bliži cilju...

* * * * *

Gotova mi je pauza. Na dobrom sam putu. Moram dalje i zato odlazim. Pa neće mi dan valjda propasti...

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Dobar dan, komšija
• Moj brat puši dvije škatulje dnevno
• Majstor u kući
• Ona šeta psa
• Jura protiv nepravilnih glagola

• Generalna [212]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom