Trešnja
mladiluk | 31 Maj, 2007 01:43
Uzeo sam najljepšu trešnju, pojeo je, a košpicu sačuvao (je l' se tako kaže, košpica; ne znam, za mene je to samo špica*, ali bi se neki klaićevac* mogao ljutiti). Onda sam otišao u prodavnicu i kupio jedno vrhnje* u plastičnoj čaši. Usput sam bacio smeće u kontejner i prijateljski rekao jednoj mački: "Mic, mic". Vratio sam se u stan, pojeo vrhnje žlicom* koja je bila topla jer sam je upravo izvadio iz perilice za suđe*. Onda sam se, pred kraj vrhnja, sjetio da sam zaboravio kupiti zemlju. Odjurio sam u obližnju cvjećaru i kupio jednu žutu vrećicu?* punu crne, rahle zemlje bogate tvarima* koje su potrebne mladoj biljci.
Napunio sam opranu plastičnu čašu vodom, napunio je zemljom, onda u nju utisnuo sjeme trešnje, a zatim prstima sabio zemlju i dodao još malo iz vrećice. Ispostavilo se da sam kupio puno više zemlje nego što mi je trebalo. Mogao sam otići kupiti još jedno vrhnje, ali više nisam imao trešanja. Tehničkom olovkom "Rotring" sam probio dvije rupice na dnu čaše. Zatim sam ulio malo vode i buduće stablo stavio na prozor, da ga sunce grije. Poslije sam sjeo da malo odmorim nakon sadnje voćke. Gledao sam u čašu čekajući da trešnjina klica izbije na površinu.
Da biljka ne bi bila usamljena, narednog dana sam posadio još dvije trešnje, na isti način. Trešnje mi je donijela teta*, iz svog dvorišta, one sa pijace su crvljive. Vrhnje sam kupio u istoj prodavnici, po istoj cijeni kao i prethodnog dana. Bilo je vruće pa mi je vrhnje prijalo. Ono drugo sam dao svojim mačkama jer sam pročitao da je to za njih prava poslastica pa sam odlučio da ih počastim. Svakoj po malo, ne treba vjerovati u sve što se pročita, a ne treba ni pretjerivati.
Međutim, napredovao sam kao voćar, imao sam jedan dan iskustva iza sebe. Još jednom sam otišao u prodavnicu i kupio dva voćna jogurta. Nema sumnje da će trešnje bolje napredovati u tim čašama koje su predviđene za voće. Nije bilo jogurta od trešanja pa sam uzeo dva od višanja jer je to najsličnije voće trešnji. Iako, možda sam trebao uzeti od breskve pa bi trešnje bile izrazito krupne. Mogao sam ih na taj način malo genetski modifikovati i dobiti tzv. genetski modifikovane trešnje.
U sredinu daske na prozoru sam stavio jednodnevnu trešnju. Ta će biti za ptice i za mene. Ptice jedu plodove, a ja odmaram ispod drveta i gledam ih kako skakuću i jedu. Ove dvije će biti za mene i za djecu iz komšiluka. I ne samo iz komšiluka. Djeca se najviše vesele trešnjama, kao mačke vrhnju. Pa neka se vesele, evo im. Neka jedu.
Jedva čekam 2037. godinu kad budem sjedio ispod ogromne krošnje, u hladu. Ja sjedim i pijem gemišt*, čvorci i druge ptice koje vole slatko iznad mene jedu voće, a ja čuvam stražu. Kad padne noć ptice odu spavati, a ja ostanem stražariti da mi ne dođu neka bezobrazna djeca, da mi ne lome grane.
Manje poznati izrazi i tuđice:
*špica, skraćeni oblik imenice košpica; sjemenka, ono što se ne jede; postoji i izraz koštica, dok je skraćeni oblik "štica" za sada nepoznat, ali je moguće da zaživi u nekom narednom periodu
*klaićevac - pripadnik i sljedbenik lingviste Bratoljuba Klaića; nešto istočnije pojavio se i pokret sličnih ideja, tzv. vujaklijevci
*vrhnje - gusti proizvod dobijen stajanjem mlijeka, pogodan za ishranu potpuno škrbavih* ljudi; postoji slatko i kiselo (ono slatko ponekad može postati kiselo dok kiselo postaje slatko samo uz dodatak veće količine šećera); pavlaka
*žlica - pribor za jedenje pretežno tečnih jela, u nuždi se njome mogu jesti i sva ostala jela, česta u našim domaćinstvima. Kod nekih stranaka 90-ih sredstvo (oružje) kojim se prijeti političkim neistomišljenicima ili pripadnicima drugih naroda
*perilica za suđe - mašina za pranje suđa, naprava koja omogućava mirniji i lagodniji život članovima savremenog domaćinstva; za njen rad je neophodna električna energija i samo jedan čovjek bez posebne obuke
*škrbav - bezub, krezub, onaj čija su usta rijetko naseljena zubima
*tvar - slično kao stvar samo bez s; materija
*teta - mamina sestra; tetkova žena; tetka
*gemišt - osvježavajuće opojno piće dobijeno miješanjem bijelog vina i gazirane mineralne vode u različitim odnosima; špricer
Generalna |
Permalink |
Komentari (5) |
Trekbekovi (0)
Da li ću ikad više biti tako mlad?
mladiluk | 29 Maj, 2007 02:13
Danas je 29. maj. Moj tetak ima rođendan. Sretan mu rođendan. Ali to nije tema ovog teksta. 29. maj, najznačajniji sportski datum u istoriji Srbije, a nekada i Jugoslavije.
Prva međunarodna utakmica koje se sjećam bila je Zvezda - Benfika 1984. godine. Od 0:2 do 3:2. Sve golove za Zvezdu dao je Rajko Janjanin koji je ušao u drugom poluvremenu. Ipak, Zvezda je ispala. Naredne sezone je došla do četvrtfinala Kupa kupova. Bolji je bio Atletiko iz Madrida, a crveni karton je dobio Milko Đurovski. U jesen 1986. na red je došao Briž, ili je Zvezda njemu došla na red. Zatim opet četvrtfinale Kupa šampiona 1987. Panatinaikos, Rozenborg, a onda četvrtfinale i Real Madrid za koji su tada igrali Bujo, Ćendo, Butragenjo, Santiljana, Gordiljo, Kamaćo, Mičel, Sančiz, Galjego, Martin Vaskez, Valdano i tada najbolji centarfor na svijetu Hugo Sančez. Za ove igrače su čuli čak i oni koji su se rodili tek 1987. godine. 4:2 u Beogradu, 0:2 u Madridu. Real je otišao dalje. Ja sam razmišljao da li će Zvezda ikada doći bar do finala Kupa šampiona. Često sam o tome razmišljao. Izgledalo je to kao najveća stvar u mom životu. 1988. u prvom kolu protiv Dandalka. Onda Milan u sastavu tri puta zvučnijem nego Real godinu i po ranije. Van Basten, Gulit, Rajkard, dovoljno je to reći. 1:1 u Milanu, 1:0 u Beogradu za Zvezdu i magla, pa treća utakmica, 1:1 i penali. Milan je prošao i osvojio titulu. Zatim je Zvezda imala sastav jači nego ikad otkako ja pratim fudbal. Nepravda protiv Kelna u trećem kolu Kupa pobjednika kupova. I te je godine Milan bio prvak Evrope.
I onda dolazi sezona 1990/91. Velika Zvezda je bila u povlaštenoj grupi pri izvlačenju parova. Tim sa najviše bodova u slabijoj grupi, tim najbliži prvoj grupi, bio je Grashopers. 1:1. A tamo 4:1. U drugom kolu najjači tim u slabijoj grupi bio je Glazgov Rendžers. Samo 3:0. Da na golu nije bio Vuds koji je branio kao da ima osam ruku i četiri noge, rezultat bi bio bar 12:0. U trećem kolu Dinamo iz Drezdena, bivša DR Njemačka. Tada je istočna Njemačka bila jaka fudbalska zemlja, a Dinamo je redovno igrao u evropskim kupovima. 3:0 i 2:1, ukupno 5:1. I onda polufinale i najveći klub na svijetu kao protivnik, Bajern iz Minhena. Nikad nije izgubio kao domaćin u tom kupu kao domaćin. Nikad do tog 10. aprila. Sad je tu bila Zvezda. 1:2. Revanš u Beogradu. Neki su skloni reći da je Zvezda prošla na sreću. Dati četiri gola Bajernu u 180 minuta je sreća. Slučajnost. Osporavan je i gol u 90. minuti u Beogradu. Da li je bio ofsajd? Ili je postignut rukom? Ili lopta nije prešla liniju? Budući da ništa od toga nije bilo, gol je regularan. Bajern je imao puno prilika, ali Zvezda još više. Ukupno 4:3.
29. maj, Bari, stadion Sveti Nikola. Iza mene Benfika, Atletiko, Real Madrid, Briž, Milan, Keln. Ispred mene nada i želja. Ispred Zvezde Olimpik iz Marseja. Bez golova. Produžeci. 0:0. Penali. Zvezda je imala svog Inzagija. Primjećujem da se sad Inzagiju svi dive. Pitam se gdje su bili od 1995. do 2007. Zvezdin Inazgi bio je Darko Pančev.
Onda se država raspala. Lige stvorene na prostoru bivše Jugoslavije spustile su se na nivo nekadašnjih republičkih liga. Blizu druge finske lige ili lige San Marina. Fudbal je na ovim prostorima propao. Ali to nije važno. Važan je taj 29. maj. Jedan od najljepših dana koje sam doživio. Poslije toga sam ravnodušan prema sportu. Danas je 29. maj. Najveći od svih 366 datuma.
Da li ću ikad više biti tako mlad?
Prva međunarodna utakmica koje se sjećam bila je Zvezda - Benfika 1984. godine. Od 0:2 do 3:2. Sve golove za Zvezdu dao je Rajko Janjanin koji je ušao u drugom poluvremenu. Ipak, Zvezda je ispala. Naredne sezone je došla do četvrtfinala Kupa kupova. Bolji je bio Atletiko iz Madrida, a crveni karton je dobio Milko Đurovski. U jesen 1986. na red je došao Briž, ili je Zvezda njemu došla na red. Zatim opet četvrtfinale Kupa šampiona 1987. Panatinaikos, Rozenborg, a onda četvrtfinale i Real Madrid za koji su tada igrali Bujo, Ćendo, Butragenjo, Santiljana, Gordiljo, Kamaćo, Mičel, Sančiz, Galjego, Martin Vaskez, Valdano i tada najbolji centarfor na svijetu Hugo Sančez. Za ove igrače su čuli čak i oni koji su se rodili tek 1987. godine. 4:2 u Beogradu, 0:2 u Madridu. Real je otišao dalje. Ja sam razmišljao da li će Zvezda ikada doći bar do finala Kupa šampiona. Često sam o tome razmišljao. Izgledalo je to kao najveća stvar u mom životu. 1988. u prvom kolu protiv Dandalka. Onda Milan u sastavu tri puta zvučnijem nego Real godinu i po ranije. Van Basten, Gulit, Rajkard, dovoljno je to reći. 1:1 u Milanu, 1:0 u Beogradu za Zvezdu i magla, pa treća utakmica, 1:1 i penali. Milan je prošao i osvojio titulu. Zatim je Zvezda imala sastav jači nego ikad otkako ja pratim fudbal. Nepravda protiv Kelna u trećem kolu Kupa pobjednika kupova. I te je godine Milan bio prvak Evrope.
I onda dolazi sezona 1990/91. Velika Zvezda je bila u povlaštenoj grupi pri izvlačenju parova. Tim sa najviše bodova u slabijoj grupi, tim najbliži prvoj grupi, bio je Grashopers. 1:1. A tamo 4:1. U drugom kolu najjači tim u slabijoj grupi bio je Glazgov Rendžers. Samo 3:0. Da na golu nije bio Vuds koji je branio kao da ima osam ruku i četiri noge, rezultat bi bio bar 12:0. U trećem kolu Dinamo iz Drezdena, bivša DR Njemačka. Tada je istočna Njemačka bila jaka fudbalska zemlja, a Dinamo je redovno igrao u evropskim kupovima. 3:0 i 2:1, ukupno 5:1. I onda polufinale i najveći klub na svijetu kao protivnik, Bajern iz Minhena. Nikad nije izgubio kao domaćin u tom kupu kao domaćin. Nikad do tog 10. aprila. Sad je tu bila Zvezda. 1:2. Revanš u Beogradu. Neki su skloni reći da je Zvezda prošla na sreću. Dati četiri gola Bajernu u 180 minuta je sreća. Slučajnost. Osporavan je i gol u 90. minuti u Beogradu. Da li je bio ofsajd? Ili je postignut rukom? Ili lopta nije prešla liniju? Budući da ništa od toga nije bilo, gol je regularan. Bajern je imao puno prilika, ali Zvezda još više. Ukupno 4:3.
29. maj, Bari, stadion Sveti Nikola. Iza mene Benfika, Atletiko, Real Madrid, Briž, Milan, Keln. Ispred mene nada i želja. Ispred Zvezde Olimpik iz Marseja. Bez golova. Produžeci. 0:0. Penali. Zvezda je imala svog Inzagija. Primjećujem da se sad Inzagiju svi dive. Pitam se gdje su bili od 1995. do 2007. Zvezdin Inazgi bio je Darko Pančev.
Onda se država raspala. Lige stvorene na prostoru bivše Jugoslavije spustile su se na nivo nekadašnjih republičkih liga. Blizu druge finske lige ili lige San Marina. Fudbal je na ovim prostorima propao. Ali to nije važno. Važan je taj 29. maj. Jedan od najljepših dana koje sam doživio. Poslije toga sam ravnodušan prema sportu. Danas je 29. maj. Najveći od svih 366 datuma.
Da li ću ikad više biti tako mlad?
Generalna |
Permalink |
Komentari (5) |
Trekbekovi (0)
Nemojmo gubiti vrijeme, zaradimo na njemu
mladiluk | 23 Maj, 2007 03:35
Djevojka iza stakla na šalteru je sjedila i namrgođeno posmatrala ljude oko sebe. Nije ona bila za taj prljavi posao, više bi joj odgovarao neki butik ili pranje stakala na benzinskoj pumpi tokom toplih mjeseci. Onda se na televiziji pojavila Jennifer Lopez pa je gledala nju, malo manje namrgođeno. Gledala ju je sve dok jedan u trenerci nije došao da se obogati. Pružio je listić. Uplatio je singl na nekakve fudbalere. Nije znao da fudbaleri često namještaju utakmice. Ili je mislio da baš ovu njegovu neće namjestiti. Možda je imao dojavu. Svejedno, kladio se.
Ja sam zamolio da mi da dodatak. Pružila mi je onaj za hokej, tenis i košarku.
"Je l' ti trebaju odbojkaši i trke pasa?"
"Ne kladim se na neprirodne stvari", odsutno sam odgovorio i već uočio prvi fiks u listi. Sunčano u Sofiji. Sofija nije mogla iznevjeriti. Zaokružio sam. Našao sam još jedan, sunčano u Istanbulu, ali je kvota bila mala, a ja sam se bojao iznenađenja. Preskočio sam. Odigrao sam na sunčano u Kijevu, čitav dan, iz 1 u 1.
Imao sam namjeru da se brzo obogatim pa sam u sistemu 3 od 4 odigrao sunčano i u Moskvi, Helsinkiju, Stokholmu i Rejkaviku. Dvoznak sam stavio u Londonu, sunčano i oblačno, nadajući se da neće pasti kiša. Izabrao sam i preokret u Briselu, iz dva u jedan, kiša ujutro, razvedravanje poslije podne. Izjedan u jedan u Varšavi, čitav dan sunčano i toplo. Onda sam fiksirao kišu u Dablinu, San Antoniju, Solt Leik Sitiju i Torontu. Igrao sam 2 od 3, a prijatelj iz Toronta mi je javio da lastavice u tom gradu nisko lete i da sve miriše na kišu.
Prebacio sam se na drugu igru. Izabrao sam Beograd i kišu u trajanju od 4 do 6 sati izazvanu pogoršanjem sa zapada. Ubacio sami grmljavinu, početak kiše na Karaburmi i najprije prestanak padavina na Banjici. Dodao sam sunce u Kikindi i prolom oblaka u Kragujevcu. Stavio sam i led u Sremskoj Kamenici, ali je kvota bila ogromna pa sam to odigrao u singlu, očekujući i veliku štetu nakon leda. Našao sam i igru gdje će prije pasti kiša pa sam prednost dao Budimpešti nad Pragom i Parizu nad Lisabonom. Moraću čekati nekoliko dana, ali isplati se, niko se nije za jedan dan obogatio. Niko osim Zokija Skorojevića kad je pogodio jedno sniježno jutro u aprilu prije nekoliko godina. U Zagrebu sam prognozirao početak kiše poslije 16 sati, a dodao sam i više milimetara po kvadratnom metru u drugoj polovini padanja. U Zadru sam prognozirao bez padavina. I vrlo toplo. Čak i visoku temperaturu vode i Zadranke koje se sunčaju. Bonaca. I blag vjetar sa sjeveroistoka. Sve na jednom tiketu.
Boro Dojava je upravo ušao u zadimljenu prostoriju i rekao je da se očekuje jak vjetar u Beču. Njegov je brat tamo živio i radio je na aerodromu pa je znao. Dodao sam to na svoj tiket. Još je rekao da kiše neće biti nigdje u Austriji i da nikako ne igram na oblačno u Tel Avivu jer po tradiciji tamo sija sunce čitavu drugu polovinu maja. Savjetovao je i jaku kišu u Minhenu kao i pad temperature u Madridu, pad u odnosu na prethodni dan. Pitao sam ga za prognozu u Brazilu i Argentini, ali je on rekao da nema pojma i da prati samo vrijeme u Evropi. Srećom, ušao je Dime Fiks i rekao da će u Braziliji najviša dnevna temperatura biti viša nego u Sao Paulu, a u Buenos Airesu niža nego što će to biti sutradan. Dimeta su neki zvali i Indijanac i trebalo mu je vjerovati. Jednom je dobio novce kladeći se na aktivnost nekog vulkana i od tada ga svi poštuju. Čak je pogodio i za cunami pa je zatim sve novce dao u dobrotvorne svrhe. Volio je iznenađenja. 2002. se kladio da Srbija neće ući u EU prije Alžira. Svi su mu se smijali. A pogodio je poplave 2006. I u proljeće 2001. je odigrao da će Partizan dobiti Zvezdu samo jednom u narednih petnaest godina. Vidoviti Dime.
Kratko sam bacio pogled na temperature. 22+ u Tokiju, 24+ u Ljubljani, 18- u Bernu i 16-20 u Ženevi. Rim 26+. Odigrao sam i dubl, najviša dnevna temperatura u Melburnu 28 i u Johanesburgu 30, a i singl na najnižu u Oslu, 10 pa šta bude. Nisam zaboravio ni susret sa mojim komšijom kojeg muči išijas vidio samkako hoda i stavio sam na kišu i narednih dana u Novom Sadu. Izabrao sam i igru pada-ne pada kiša pa sam ubacio nekoliko gradova. Sve tipove sam razvrstao na pet-šest tiketa i uplatio.
Eto. Pratite sajtove o vremenskoj prognozi i kladite se. A ako ipak volite više klađenje na fudbal, danas imate siguran fiks. Milan će osvojiti Ligu šampiona. Temperatura za vrijeme odigravanja utakmice u Atini biće između 21 i 24. Kladio sam se na taj ishod. Nemam dojave iz Grčke, ali... Valjda meni vjerujete.
Ja sam zamolio da mi da dodatak. Pružila mi je onaj za hokej, tenis i košarku.
"Je l' ti trebaju odbojkaši i trke pasa?"
"Ne kladim se na neprirodne stvari", odsutno sam odgovorio i već uočio prvi fiks u listi. Sunčano u Sofiji. Sofija nije mogla iznevjeriti. Zaokružio sam. Našao sam još jedan, sunčano u Istanbulu, ali je kvota bila mala, a ja sam se bojao iznenađenja. Preskočio sam. Odigrao sam na sunčano u Kijevu, čitav dan, iz 1 u 1.
Imao sam namjeru da se brzo obogatim pa sam u sistemu 3 od 4 odigrao sunčano i u Moskvi, Helsinkiju, Stokholmu i Rejkaviku. Dvoznak sam stavio u Londonu, sunčano i oblačno, nadajući se da neće pasti kiša. Izabrao sam i preokret u Briselu, iz dva u jedan, kiša ujutro, razvedravanje poslije podne. Izjedan u jedan u Varšavi, čitav dan sunčano i toplo. Onda sam fiksirao kišu u Dablinu, San Antoniju, Solt Leik Sitiju i Torontu. Igrao sam 2 od 3, a prijatelj iz Toronta mi je javio da lastavice u tom gradu nisko lete i da sve miriše na kišu.
Prebacio sam se na drugu igru. Izabrao sam Beograd i kišu u trajanju od 4 do 6 sati izazvanu pogoršanjem sa zapada. Ubacio sami grmljavinu, početak kiše na Karaburmi i najprije prestanak padavina na Banjici. Dodao sam sunce u Kikindi i prolom oblaka u Kragujevcu. Stavio sam i led u Sremskoj Kamenici, ali je kvota bila ogromna pa sam to odigrao u singlu, očekujući i veliku štetu nakon leda. Našao sam i igru gdje će prije pasti kiša pa sam prednost dao Budimpešti nad Pragom i Parizu nad Lisabonom. Moraću čekati nekoliko dana, ali isplati se, niko se nije za jedan dan obogatio. Niko osim Zokija Skorojevića kad je pogodio jedno sniježno jutro u aprilu prije nekoliko godina. U Zagrebu sam prognozirao početak kiše poslije 16 sati, a dodao sam i više milimetara po kvadratnom metru u drugoj polovini padanja. U Zadru sam prognozirao bez padavina. I vrlo toplo. Čak i visoku temperaturu vode i Zadranke koje se sunčaju. Bonaca. I blag vjetar sa sjeveroistoka. Sve na jednom tiketu.
Boro Dojava je upravo ušao u zadimljenu prostoriju i rekao je da se očekuje jak vjetar u Beču. Njegov je brat tamo živio i radio je na aerodromu pa je znao. Dodao sam to na svoj tiket. Još je rekao da kiše neće biti nigdje u Austriji i da nikako ne igram na oblačno u Tel Avivu jer po tradiciji tamo sija sunce čitavu drugu polovinu maja. Savjetovao je i jaku kišu u Minhenu kao i pad temperature u Madridu, pad u odnosu na prethodni dan. Pitao sam ga za prognozu u Brazilu i Argentini, ali je on rekao da nema pojma i da prati samo vrijeme u Evropi. Srećom, ušao je Dime Fiks i rekao da će u Braziliji najviša dnevna temperatura biti viša nego u Sao Paulu, a u Buenos Airesu niža nego što će to biti sutradan. Dimeta su neki zvali i Indijanac i trebalo mu je vjerovati. Jednom je dobio novce kladeći se na aktivnost nekog vulkana i od tada ga svi poštuju. Čak je pogodio i za cunami pa je zatim sve novce dao u dobrotvorne svrhe. Volio je iznenađenja. 2002. se kladio da Srbija neće ući u EU prije Alžira. Svi su mu se smijali. A pogodio je poplave 2006. I u proljeće 2001. je odigrao da će Partizan dobiti Zvezdu samo jednom u narednih petnaest godina. Vidoviti Dime.
Kratko sam bacio pogled na temperature. 22+ u Tokiju, 24+ u Ljubljani, 18- u Bernu i 16-20 u Ženevi. Rim 26+. Odigrao sam i dubl, najviša dnevna temperatura u Melburnu 28 i u Johanesburgu 30, a i singl na najnižu u Oslu, 10 pa šta bude. Nisam zaboravio ni susret sa mojim komšijom kojeg muči išijas vidio samkako hoda i stavio sam na kišu i narednih dana u Novom Sadu. Izabrao sam i igru pada-ne pada kiša pa sam ubacio nekoliko gradova. Sve tipove sam razvrstao na pet-šest tiketa i uplatio.
Eto. Pratite sajtove o vremenskoj prognozi i kladite se. A ako ipak volite više klađenje na fudbal, danas imate siguran fiks. Milan će osvojiti Ligu šampiona. Temperatura za vrijeme odigravanja utakmice u Atini biće između 21 i 24. Kladio sam se na taj ishod. Nemam dojave iz Grčke, ali... Valjda meni vjerujete.
Generalna |
Permalink |
Komentari (2) |
Trekbekovi (0)
Hrast 3/3
mladiluk | 17 Maj, 2007 02:46
A mene je prenuo zvuk pjesme sa mobilnog telefona koji se nalazio nekoliko metara ispod mene. Melodija je govorila da je nedostižno daleko od mene. My-My Kind Of Girl, Ramones. Hm, nisam se snašao u prvi mah jer mi ta melodija nije zvonila od Nove godine, a sad je bliže bila nova Nova godina nego ona stara. Još sam se jače iznenadio kad sam shvatio čiji je broj memorisan tako da se začuje baš ta polifona melodija kad me izvjesni korisnik zove. Bila je to najljepša djevojka na svijetu. Pa kud baš sad? Bar da sam nedostupan. Ovako će ispasti da se ne želim javiti. Šta da radim, šta da radim? Da li da skačem? Koliko će još zvoniti, isplati se skočiti? Isplati se, znam, znam, sad ću... I dok sam ja sam sa sobom vodio raspravu i dvoumio se, dok je onaj pametniji dio mene nagovarao onog glupljeg da skoči, telefon je zašutio. Bilo je jasno da je to najgori dan na hrastu ikad! U daljini sam vidio kako mirno sjedi ista ona sova i gleda me velikim očima. Mudra sova. Ona je znala kako sam glup ispao. Odletjela je opet u suprotnom pravcu od moga.
Vjeverica mi je donijela kestenje, ja sam njoj dao šaku najboljih žireva koje sam toga dana nabrao. Bilo joj je neugodno uzeti. Ipak, ponijela ih je, uz riječi zahvalnosti. Onda je otišla svojim poslom, a ja sam malo pjevao I Remember You. Jedan šumski slavuj je čuo dio kad sam pjevao:
Vjeverica mi je donijela kestenje, ja sam njoj dao šaku najboljih žireva koje sam toga dana nabrao. Bilo joj je neugodno uzeti. Ipak, ponijela ih je, uz riječi zahvalnosti. Onda je otišla svojim poslom, a ja sam malo pjevao I Remember You. Jedan šumski slavuj je čuo dio kad sam pjevao:
I remember lying awake at night and thinking just of you
But things don't last forever and somehow baby
They never really do They never really do
But things don't last forever and somehow baby
They never really do They never really do
pa je došao bliže, pozvao svoje prijatelje, prateće vokale, pa su svi zapjevali refren. Kakvi glasovi!
Onda sam smišljao plan za silazak, ali ništa. Naišao je i neki šumar. Odmah sam viknuo, gledajući čas u njega, čas u nijemi mobilni telefon.
"Pomozite mi, dajte da siđem. Pogrešno sam procijenio visinu drvoa, dajte neku pomoć", našalio sam se sa genitivom.
"Ne mogu, ne mogu. Nije to moj posao, nisam plaćen za to. Ja samo sebe gledam, samo sebe gledam. Što si se penjao, ko te tjerao gore, što si se penjao? Nemam vremena, nemam vremena, samo sebe gledam, samo sebe gledam...", rekao je on i otišao. Ljubitelj ispravnog genitiva, cjepidlaka.
Ubrzo je naišla i neka ekskurzija, izlet osnovaca, nije ih bilo puno. Čuo sam ih kako, dok guraju kekse i sendviče u svoja mala usta, pjevaju "...danas nam je divan dan, divan dan, divan dan...", pjevali su to svom učitelju. Odmah sam se iznervirao jer mrzim tu pjesmu, a posebno kad je đaci pjevaju na nagovor slavljenika koji je slavio četrdeseti rođendan kao da se tu ima nešto slaviti. Đaci su pičili šumom, pjevali, vikali, trači. Neki visoki me primijetio. Obavijestio je nastavnika. Došli su ispod drveta, gledali me i nastavnik je pričao:
"Vidite, djeco, ovo je šumski čovjek. Živi na drveću. Rijetka je vrsta. Hrani se žirovima, a često je u simbiozi sa ostalim životinjama. Rijetko silazi na zemlju. Podmukla je i opaka životinja. U nuždi napada i čovjeka, iako najviše voli žirove..."
"Nastavniče nastavniče", rekla je jedna mala piskutavog glasa. "Je l' se kaže žirovi ili žirevi?"
On je malo razmislio pa rekao:
"Idemo, djeco, pjesma, 'ajmo..."
"Profesore, sad kad si ih naučio ko sam i šta sam, pomozi da siđem. Neću te napasti ako si čovjek, nije nužda, malo prije sam obavio sve nužde, i veliku i malu. Budi čovjek, 'ajde", zapomagao sam.
"Idemo, djeco", rekao je on i poveo školarce. Jedan se okrenuo i mahnuo mi, a jedan se uhvatio šakom za spolovilo i pokazao mi šta je učinio uz neko coktanje usnama kao da želi poručiti konju da krene vući kola u koja je upregnut. Uzeo sam najveći žir i pogodio ga u čelo pa je pobjegao. Jedan drugi, bucmasti, došao je do drveta i bacio mi vrećicu gumenih bombona, a i jednu jabuku koju nisam uhvatio, ali je on ponovio postupak pa se ona našla u mojim rukama.
"To je sve što imam, pojeo sam ostalo", rekao mi je dečko.
Učenici su otišli, a iza njih je ostala ugažena trava, papiri, kutija od zdenka sira i jedna đačka pašteta. I ja sam sa sobom, okružen životinjama. Jedan čvorak mi je donio mušmulu i ispustio mi je u krilo. Ja sam njemu skinuo sa krila neku paučinu koja mu je smetala. Jedna vrana je letjela visoko iznad mene. Divio sam joj se dok sam jeo mušmulu.
Ha, nikad se neću izvući, a bilo bi baš lijepo vratiti se u grad, među ljude, kod šumara, lovaca, kod nastavnika i đaka, kod onih izviđača koji su me tako okovali na drvetu ostavljajući kamenje ispod stabla. Gledao sam u daljinu kad sam osjetio nešto što mi se iznenada našlo na glavi. Prešao sam dlanom preko tjemena i razmazao to nešto.
"Izvini, molim te, nisam te vidio", rekao mi je divlji golub. "Ja stanujem gore na vrhu, a ti si se namjestio baš ispod mog WC-a. Izvini, molim te..."
"Golube, šta se izvinjavaš, nema potrebe, nisi me vidio. Svako me se dogodi. Problem bi bio da si me namjerno posrao..."
"Tako je jedan moj dalji rođak koji živi u gradu, mi ga u šali zovemo urbani golub jer je to sad moderno, posrao nekakvog Alberta. Kasnije smo čuli da se ljudi nalaze na tom mjestu i kad se dogovaraju kažu 'naći ćemo se tamo gdje je golub posrao Alberta', ha, ha? Je l' ti smiješno to?"
"Smiješno mi je", nasmijao sam se. Bilo mi je smiješno.
Već sam se navikao na život na drvetu. Izašao sam na južnu stranu, otišao na udaljene krajeve grana i izložio se suncu, da uhvatim malo D vitamina ne znajući koliko ih ima u žiru, imajući vječni strah od hipovitaminoze. Gledajući u daljinu, mislio sam o žirevima i odlučio da istetoviram jednoga na svakoj ruci, a oko njih grane i lišće, da ne budu usamljeni. To će mi biti prva stvar kad se spustim. Kad? Jednog dana...
Dani su prolazili, zalihe hrastovih plodova su se smanjivale. Devetog dana sam ležao čitav dan. Dokoličario sam. Brojio sam listove da prekratim vrijeme do večere, to još nisam radio otkako sam doselio na drvo. Prebrojio sam oko devet hiljada na granama ispod mene, a onda prekinuo jer mi je dosadilo i učinilo mi se besmislenim. Odjednom mi se zacrnilo pred očima. Nisam više mogao izdržati. Spustio sam se do najniže grane, pogledao dolje, opet zažmirio i pomislio da skočim. Ali nisam. Previsoko je bilo, nisam mogao znati da li ću ostati čitav. Nisam bio dovoljno hrabar. Ili dovoljno lud? Krenuo sam u dnevni boravak, tako sam zvao dio krošnje okrenut prema jugu, tamo sam provodio najveći dio dana. Međutim, okliznuo sam se, izgubio ravnotežu i našao se na putu za prizemlje. Tačnije, bio je to podrum, prizemlje sam mimoišao u letu. I, ništa, dočekao sam se na noge, kao moja prijateljica divlja mačka. Stajao sam između dva kamena. Pogledao sam prema gore. Vjeverica, tetrijeb, gusjenica, divlja mačka, divlji golub i kebar su mi mahali. Slavuji su pjevali. Pozdravio sam ih i pošao prema gradu. Zviždukao sam bolje nego prije. Slavuji su me naučili. Melodija je išla nekako ovako:
Went to my girlfriend's yesterday
The only thing I wanted to say
Is little girl won't you
Come out and play, yeah
The only thing I wanted to say
Is little girl won't you
Come out and play, yeah
Slavuji su zapamtili pjesmu koju sam gore često pjevao. Pjevao sam je čitave dane, a oni su bili sluhisti, nije im bilo teško skinuti melodiju.
Ispričao sam priču sa hrasta familiji, prijateljima, komšinici, jednoj"telefonskoj" poznanici s kojom sam se često čuo, ali ona iz nepoznatih razloga nikad nije htjela da izađemo i pričamo gledajući se u oči. Čuli su je i neki nepoznati, tu šumsku priču. Divili su mi se. A nije bilo lako provesti osam i po dana dana gore.
Nije prošlo puno vremena, a ja sam opet otišao do šume. Krenuo sam istim putem, na isti način. Došao sam do drveta, gledao ga, divio se, uživao u njegovoj vanjskoj ljepoti. Bio je malo ljepše i veće nego kad sam prvi put stajao ispod njega. I, za nekoliko sekundi, ja sam dohvatio prve grane, prizemlje. Obišao sam krošnju, krenuo da se vratim. Došao sam na najniže grane i...
Skok je izgledao kao samoubistvo. Kao da su se grane podigle još nekoliko metara od zemlje. Otišao sam među najgušće grane i smjestio se. I dugo razmišljao... Iznad mene su pjevali slavuji melodiju I Remember You. Glavni slavuj je imao nešto duže perje na glavi od uobičaje. Namjestio sam se između dvije grane, zagledao se prema nebu i počeo razmišljati.
Nije prošlo puno vremena, a ja sam opet otišao do šume. Krenuo sam istim putem, na isti način. Došao sam do drveta, gledao ga, divio se, uživao u njegovoj vanjskoj ljepoti. Bio je malo ljepše i veće nego kad sam prvi put stajao ispod njega. I, za nekoliko sekundi, ja sam dohvatio prve grane, prizemlje. Obišao sam krošnju, krenuo da se vratim. Došao sam na najniže grane i...
Skok je izgledao kao samoubistvo. Kao da su se grane podigle još nekoliko metara od zemlje. Otišao sam među najgušće grane i smjestio se. I dugo razmišljao... Iznad mene su pjevali slavuji melodiju I Remember You. Glavni slavuj je imao nešto duže perje na glavi od uobičaje. Namjestio sam se između dvije grane, zagledao se prema nebu i počeo razmišljati.
Generalna |
Permalink |
Komentari (1) |
Trekbekovi (0)
Hrast (drugi dio)
mladiluk | 16 Maj, 2007 03:41
Probudio sam se rano, oko šest-sedam, tako mi je izgledalo. Za doručak sam imao žireve. Za ručak isto, ali malo više nego za doručak. Osvježio sam se rosom što se zadržala na listovima, a i listovi su bili osvježavajući. Onda sam malo odmarao. Nije bilo televizora pa nije bilo ni gluposti koje bih slušao. Gledao sam šumu. Životinje su prolazile, radile su, igrale se. Ja sam razmišljao o mami, tati, baki, djedu i moja četiri brata i četiri sestre kad sam vidio jedno krdo divljih svinja ( hi, hi, uspoređuje se sa svinjama, a mi smo ljudi, on je prljav i glup, mi smo čisti i pametni, pala mi je napamet jedna klinka iz drugog gimnazije, matematika joj je loše išla, sjetio sam se, ali se rano počela šminkati). Hm, neće me tražiti još jer se ne brinu za mene dok me nema devet dana.
Onda sam se trećeg dana zabrinuo. Naime, jedna gusjenica je u rano jutro dopuzala do mene i njuškala me svojom dlakavom zelenom glavom na čijem je vrhu bio mali ljigavi nos žućkaste boje.
"Ej, šta ćeš ti tu?"
"Šta, pa ja tu živim."
"Da, ali jesen je. Otkud ti sad?"
"Šta otkud? Malo kasnim. A ti sve obavljaš na vrijeme?"
"Ne baš."
"Šta se onda čudiš. I jaka stvar postati leptir. Brzo umreš. Gusjenica bar ima šta da čeka i čemu da se nada...", pričala je ona gledajući čas u mene, a čas u vrh jedne od svojih mnogobrojnih nogu.
Tog dana je naišla i vjeverica. Obećala mi je da će mi narednog dana donijeti kestenja. Zauzvrat, ja sam njoj obećao žir, a ona se stidljivo nasmiješila. Znao sam da me neće iznevjeriti. Nije bilo razloga da sumnjam u životinje.
Gledao sam oko sebe grickajući jedan žir. Malo dalje je bila jedna mušmula puna plodova. E, jebemti, da sam se tamo popeo, mislio sam u sebi. A da jesam, žalio bih što nisam na hrastu gledajući ga sa mušmule. Pohlepni i nikad zadovoljni ljudi. I ja, jedan od njih. Ne kao drugi, ali sličan njima. Uvijek žele ono što im nije na dohvat ruke, ono što nemaju, nikad zadovoljni. Učio sam od životinja. Malo dalje su se ljubile dvije gugutke. Odonosno gugutka i njen muški partner. Kljunovima. Pa da, to su ljudi od njih i vidjeli i prisvojili sebi.
Zadremao sam malo tokom dana pa sam bio ljut kad sam se probudio jer sam izgubio dan. Isto tako, bio sam ljut i zato što po noći neću moći spavati. I tako je i bilo. Šuma je utihnula. Ja sam gledao u mrak. Ispod mene su se čuli sitni koraci goblina, hobita, vilenjaka, patuljaka i homogoblina. I još nekih bića za koje uopšte nisam vjerovao da postoje, a sad sam bio siguran da su ispod mene. U mraku sam poželio da naiđe i neka dobra vila, ali sam znao da su one rijetke i da je gotovo nevjerovatna mogućnost da se dobra vila zatekne baš ispod mog drveta. A i tada bi me smatrala čudakom, da naiđe. I ja se ne bih snašao, a ona bi već otišla. Ja bih ostao na drvetu zakovan mislima za trenutak kad je vila bila tu. U razmišljanju me prekinuo jedan veliki pogled sa susjednog drveta. Bila je to sova. Prepoznao sam je po velikim žutim očima. Ona me tiho gledala, a onda odletjela na drugu stranu. Više se nije vratila. Ispod mene su goblini nastavili svoju igru. Zaspao sam.
Probudio sam se nešto kasnije nego obično. Preskočio sam doručak. Ostao sam u krevetu. Razmišljao sam kad ću kući. Onda je došao neki kebar da mi pravi društvo. Gledao me i ništa nije rekao.
"Dobar dan, dečko", rekao sam mu ozbiljnog lica. On je zastao trideset centimetara ispred mog nosa.
"Dobar dan. Zašto me pozdravljaš tako službeno? Gledam te već dva dana, znamo se, valjda smo komšije", rekao mi je.
"Zdravo, dečko", ponovio sam ležernije i manje službeno, nekako komšijski.
"Tako je bolje. Ja sam sa dvije grane iznad, komšija", rekao je i pružio prvu prednju desnu nogu da se upoznamo. Pružio sam ruku, a on se strmoglavio sa grane nakon kontakta. Uplašio sam se. A on je podigao krila i odletio na granu sa druge strane.
"Šta si se usr'o? Imam krila, gledaj. Letim kao vrabac, iako sam se malo udebljao."
"E, kebar, nemoj me tako zezati, vidiš da sam zabrinut jer ne mogu dolje. E, da, jesi ti kebar, hrušt, gundelj, šta si?"
"Ja sam kozak obrubljeni, znaš me sigurno iz albuma Životinjsko carstvo, broj 35", slatko se i široko nasmijao, a onda nastavio. "Zovu me ljudi raznim imenima koje su sami smislili, a mene baš briga za to. Sve sam to i mnogo šta drugo. Najviše volim kad me oslovljavaju Melolontha melolontha, to ti je na latinskom, ne znam jesi li išao u gimnaziju ili u srednju šumarsku i da li to znaš. Eto vidiš, mi postojimo i prije Rimljana, i onda su nas tako zvali, na latinskom, možeš mijenjati naše nazive kroz latinske pedeže. Spektakl. Stariji smo od svih vas. A ne kurčimo se kao što to ljudi rade pričajući o svojim nacijama. A moj je praprapraprapračukunpračukundeda, pa na jedanaesti, vidio kad su Hrista vodili na raspeće."
"A otkud ti sad tu?..."Onda sam se trećeg dana zabrinuo. Naime, jedna gusjenica je u rano jutro dopuzala do mene i njuškala me svojom dlakavom zelenom glavom na čijem je vrhu bio mali ljigavi nos žućkaste boje.
"Ej, šta ćeš ti tu?"
"Šta, pa ja tu živim."
"Da, ali jesen je. Otkud ti sad?"
"Šta otkud? Malo kasnim. A ti sve obavljaš na vrijeme?"
"Ne baš."
"Šta se onda čudiš. I jaka stvar postati leptir. Brzo umreš. Gusjenica bar ima šta da čeka i čemu da se nada...", pričala je ona gledajući čas u mene, a čas u vrh jedne od svojih mnogobrojnih nogu.
Tog dana je naišla i vjeverica. Obećala mi je da će mi narednog dana donijeti kestenja. Zauzvrat, ja sam njoj obećao žir, a ona se stidljivo nasmiješila. Znao sam da me neće iznevjeriti. Nije bilo razloga da sumnjam u životinje.
Gledao sam oko sebe grickajući jedan žir. Malo dalje je bila jedna mušmula puna plodova. E, jebemti, da sam se tamo popeo, mislio sam u sebi. A da jesam, žalio bih što nisam na hrastu gledajući ga sa mušmule. Pohlepni i nikad zadovoljni ljudi. I ja, jedan od njih. Ne kao drugi, ali sličan njima. Uvijek žele ono što im nije na dohvat ruke, ono što nemaju, nikad zadovoljni. Učio sam od životinja. Malo dalje su se ljubile dvije gugutke. Odonosno gugutka i njen muški partner. Kljunovima. Pa da, to su ljudi od njih i vidjeli i prisvojili sebi.
Zadremao sam malo tokom dana pa sam bio ljut kad sam se probudio jer sam izgubio dan. Isto tako, bio sam ljut i zato što po noći neću moći spavati. I tako je i bilo. Šuma je utihnula. Ja sam gledao u mrak. Ispod mene su se čuli sitni koraci goblina, hobita, vilenjaka, patuljaka i homogoblina. I još nekih bića za koje uopšte nisam vjerovao da postoje, a sad sam bio siguran da su ispod mene. U mraku sam poželio da naiđe i neka dobra vila, ali sam znao da su one rijetke i da je gotovo nevjerovatna mogućnost da se dobra vila zatekne baš ispod mog drveta. A i tada bi me smatrala čudakom, da naiđe. I ja se ne bih snašao, a ona bi već otišla. Ja bih ostao na drvetu zakovan mislima za trenutak kad je vila bila tu. U razmišljanju me prekinuo jedan veliki pogled sa susjednog drveta. Bila je to sova. Prepoznao sam je po velikim žutim očima. Ona me tiho gledala, a onda odletjela na drugu stranu. Više se nije vratila. Ispod mene su goblini nastavili svoju igru. Zaspao sam.
Probudio sam se nešto kasnije nego obično. Preskočio sam doručak. Ostao sam u krevetu. Razmišljao sam kad ću kući. Onda je došao neki kebar da mi pravi društvo. Gledao me i ništa nije rekao.
"Dobar dan, dečko", rekao sam mu ozbiljnog lica. On je zastao trideset centimetara ispred mog nosa.
"Dobar dan. Zašto me pozdravljaš tako službeno? Gledam te već dva dana, znamo se, valjda smo komšije", rekao mi je.
"Zdravo, dečko", ponovio sam ležernije i manje službeno, nekako komšijski.
"Tako je bolje. Ja sam sa dvije grane iznad, komšija", rekao je i pružio prvu prednju desnu nogu da se upoznamo. Pružio sam ruku, a on se strmoglavio sa grane nakon kontakta. Uplašio sam se. A on je podigao krila i odletio na granu sa druge strane.
"Šta si se usr'o? Imam krila, gledaj. Letim kao vrabac, iako sam se malo udebljao."
"E, kebar, nemoj me tako zezati, vidiš da sam zabrinut jer ne mogu dolje. E, da, jesi ti kebar, hrušt, gundelj, šta si?"
"Ja sam kozak obrubljeni, znaš me sigurno iz albuma Životinjsko carstvo, broj 35", slatko se i široko nasmijao, a onda nastavio. "Zovu me ljudi raznim imenima koje su sami smislili, a mene baš briga za to. Sve sam to i mnogo šta drugo. Najviše volim kad me oslovljavaju Melolontha melolontha, to ti je na latinskom, ne znam jesi li išao u gimnaziju ili u srednju šumarsku i da li to znaš. Eto vidiš, mi postojimo i prije Rimljana, i onda su nas tako zvali, na latinskom, možeš mijenjati naše nazive kroz latinske pedeže. Spektakl. Stariji smo od svih vas. A ne kurčimo se kao što to ljudi rade pričajući o svojim nacijama. A moj je praprapraprapračukunpračukundeda, pa na jedanaesti, vidio kad su Hrista vodili na raspeće."
"Kako otkud, pa tu sam rođen, na baš na ovom hrastu, tamo s one strane", pokazao mi je jednom od desnih nogu, a podigao je i jedno krilo. "Ali mi ne smeta što si došao. Naprotiv. Radujem se. Pa nisam ja primitivac bez obzira što sam ovako malen i letim slabije od orla i albatrosa, a i buba-mara je vještija. Kad bih tebi prigovorio što si došao na drvo na kojem sam ja rođen, bilo bi kao da da ti prigovoriš meni kad dođem zujati i letjeti oko lampe ispred zgrade u kojoj živiš. Nema lampi u šumi niti ima hrastova u gradu, baš. A zašto bismo se ograničavali na takve prostore? Pa nismo pičke. Znaš li ti koliko ima hrastova i koliko zgrada na svijetu? I sad da se ja ograničim samo na jedan jer hrast jer taj moj hrast veći od tvog. Ili je vredniji od jablana. A kad odem na drugi hrast, ako sam pametan, znam da bih zahvaljujući takvom pogrešnom stavu ispao da jedem fekalije, govna, kako kažete vi ljudi. Pa nisam glup. Ja bih volio da zaronim u jezero Loh Nes i da pozdravim onog domaćina, ono divno čudovište, da odem da vidim Jetija i da se sprijateljim s Mogwaiem. Zatucanost, moj prijatelju. Ma daj...", pričao je on i ja sam jedva došao do riječi.
"Ma ne to, pitam te otkud ti sad tu. Pa je l' niste vi ljetne životinjice?"
"A šta da ti kažem...", počeo je on zabrinuto i pomalo tužno. "Svi se mi negdje zeznemo u proračunu, pogrešno procijenimo neke stvar, imamo veća nadanja nego što su realne mogućnosti. Šta da ti kažem, nije jednostavno. Život nas odvede na razne strane... 'Ajde zdravo, idem raditi. Vidimo se poslije podne."
Ja sam spremio ručak. Bio je četvrtak, a za četvrtak sam odredio da jedem žir. Oko dvije šake žireva. Brzo sam odlučio šta ću jesti, to je odličan izbor za četvrtak. Onda sam se pentrao po granama da se razgibam i da se ne udebljam od jake hrane. Nisam ni sumnjao da su tako sočni žirevi izuzetno kalorični. I dok sam se penjao ka vrhu drveta, nešto je puklo. U trenu sam pomislio da je grana ispod mene, ali nisam padao. Onda još jednom.
"Bježi, bježi", viknuo je onaj tetrijeb, moj poznanik. "Idu lovci, jeb'o sam im mater u usrana usta."
"Pa je l' i ti psuješ, tetrijebe?"
"A kako ne, šta se čudiš? Imam više razloga za to nego ti. Bježi, budalo, to su ubice!"
Spustio sam se niže i sakrio se, on je odletio i lovci su nestali. Velika ptica se vratila i zadihano mi je govorila.
"Strica su mi ubili prošli mjesec, ranjenog su ga dokrajčili lovački psi, za komad kosti od jadne svinje. Jebem im mamu da im jebem, svima. Ista ova dvojica lovaca. A prošlog vikenda nisu puno pucali, spasili smo se. Samo su se namjestili ispod jednog drveta i gurali u usta jedan drugom neku batinu što im raste među nogama. Pored toga što nas vole ubijati, vole i ovo drugo raditi u šumi. Oooo, jebem li im majku. A kako sam se smijao samo kad je jedan od njih stradao nedavno. Neki je spustio pušku tako nisko, promašio jednog mog prijatelja u letu, i na drugoj strani pogodio nekog mamlaza sa šeširom i perom moga pradjeda direktno u oko. O, kako smo se samo smijali."
Onda sam ja pružio ruku, a tetrijeb krilo i polurukovali smo se. On je odletio jer ga je čekala njegova mlada prijateljica koje je živjela u drugom kraju šume, a tata ju je pustio na kratko samu. Bila je mlada i nije joj dozvoljavao da sama leti po šumi i livadama.
Ostao sam na grani sam i zamišljen. Skinuo sam čarape. Kažiprstima ruke sam očistio prostor između prstiju na nogama. Bilo je dosta crnoga. Onda sam čarape okačio na granu da se provjetre. Naišla je jedna divlja mačka. Bila je impresivna, baš kao i sve mačke. Upoznali smo se. Pričali smo nekoliko minuta i ja sam odlučio da joj poklonim obe čarape. Njoj su bile potrebnije, imala je tri mladunca, a noći su postajale sve hladnije. Bar nešto korisno da učinim toga dana...
(nastaviće se...)
"Ma ne to, pitam te otkud ti sad tu. Pa je l' niste vi ljetne životinjice?"
"A šta da ti kažem...", počeo je on zabrinuto i pomalo tužno. "Svi se mi negdje zeznemo u proračunu, pogrešno procijenimo neke stvar, imamo veća nadanja nego što su realne mogućnosti. Šta da ti kažem, nije jednostavno. Život nas odvede na razne strane... 'Ajde zdravo, idem raditi. Vidimo se poslije podne."
Ja sam spremio ručak. Bio je četvrtak, a za četvrtak sam odredio da jedem žir. Oko dvije šake žireva. Brzo sam odlučio šta ću jesti, to je odličan izbor za četvrtak. Onda sam se pentrao po granama da se razgibam i da se ne udebljam od jake hrane. Nisam ni sumnjao da su tako sočni žirevi izuzetno kalorični. I dok sam se penjao ka vrhu drveta, nešto je puklo. U trenu sam pomislio da je grana ispod mene, ali nisam padao. Onda još jednom.
"Bježi, bježi", viknuo je onaj tetrijeb, moj poznanik. "Idu lovci, jeb'o sam im mater u usrana usta."
"Pa je l' i ti psuješ, tetrijebe?"
"A kako ne, šta se čudiš? Imam više razloga za to nego ti. Bježi, budalo, to su ubice!"
Spustio sam se niže i sakrio se, on je odletio i lovci su nestali. Velika ptica se vratila i zadihano mi je govorila.
"Strica su mi ubili prošli mjesec, ranjenog su ga dokrajčili lovački psi, za komad kosti od jadne svinje. Jebem im mamu da im jebem, svima. Ista ova dvojica lovaca. A prošlog vikenda nisu puno pucali, spasili smo se. Samo su se namjestili ispod jednog drveta i gurali u usta jedan drugom neku batinu što im raste među nogama. Pored toga što nas vole ubijati, vole i ovo drugo raditi u šumi. Oooo, jebem li im majku. A kako sam se smijao samo kad je jedan od njih stradao nedavno. Neki je spustio pušku tako nisko, promašio jednog mog prijatelja u letu, i na drugoj strani pogodio nekog mamlaza sa šeširom i perom moga pradjeda direktno u oko. O, kako smo se samo smijali."
Onda sam ja pružio ruku, a tetrijeb krilo i polurukovali smo se. On je odletio jer ga je čekala njegova mlada prijateljica koje je živjela u drugom kraju šume, a tata ju je pustio na kratko samu. Bila je mlada i nije joj dozvoljavao da sama leti po šumi i livadama.
Ostao sam na grani sam i zamišljen. Skinuo sam čarape. Kažiprstima ruke sam očistio prostor između prstiju na nogama. Bilo je dosta crnoga. Onda sam čarape okačio na granu da se provjetre. Naišla je jedna divlja mačka. Bila je impresivna, baš kao i sve mačke. Upoznali smo se. Pričali smo nekoliko minuta i ja sam odlučio da joj poklonim obe čarape. Njoj su bile potrebnije, imala je tri mladunca, a noći su postajale sve hladnije. Bar nešto korisno da učinim toga dana...
(nastaviće se...)
Generalna |
Permalink |
Komentari (1) |
Trekbekovi (0)
Meni
Pretraži
Kalendar
| « | Maj 2007 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | 29 | 30 | 31 | |||