Mladi luk

Hrast (prvi dio)

mladiluk | 15 Maj, 2007 04:31

Ušao sam u šumu. Sve je izgledalo tiho i neobično mirno. Znao sam da nije tako. Bilo je tu na hiljade životinja koje su obavljale svoje svakodnevne poslove. Šetao sam gazeći po suvoj zemlji i krhkim grančicama osluškujući šuštanje lišća. Naišao sam na jedan veliki hrast, slučajno, nikad ga ranije nisam vidio. Stajao je ispred mene, gledao sam ga. Sjetio sam se kako sam se nekada penjao na trešnje. Penjanje na trešnju je vječno izazovna disciplina. Možda jednog dana postane i olimpijski sport. Kad mogu konjički sport, ono metenje po ledu i muška odbojka, zašto ne bi moglo i penjanje na trešnju ili neko drugo drvo?

Hrast je bio velik, lijep i zdrav. Kora je bila suva i hrapava i ja sam se na hrast u trenu uspentrao. Kao što se alpinisti penju na planine, tako sam ja uživao penjati se po drveću. Malo sam pogledao okoliš s tog drveta. Šuma je izgledala neobično pitomo, kao neki uređeni park. Onda sam se malo odmarao, pa se onda penjao na vrh i na krajeve grana vježbajući kako da dođem do najsočnijih plodova trešnje. Rizikovao sam da padnem i da pauziram čitavu sezonu, a možda i sve buduće sezone, ali trebalo je vježbati. Postoji voće tako slatko i ukusno da se zbog njega vrijedi penjati na grane na koje i one malo deblje ptice oprezno staju, a vjeverice upozoravaju svoj podmladak na opasnost. A kad dođeš do takvih rubnih grančica do kojih samo rijetki stižu, shvatiš da su plodovi često crvljivi. Ili više ne vrednuješ toliko taj cilj dok se ponovo ne udaljiš. Sigurno ne kao prije toga. Ili tek tada shvatiš koliko se isplatio napor jer se potvrdi da to jesu navredniji plodovi.

I kad sam krenuo dolje, pojavio se problem. Izgledalo mi je visoko da skočim. Nije samo izgledalo, bilo je stvarno visoko. Skakanje je otpalo. A nisam mogao sići drugačije. Kako sam se samo popeo, da mi je znati. Otkud sam sam sebe doveo u ovakav položaj? Razmišljao sam, premišljao, mozgao, pametovao, ali ništa. Onda sam dumao. Nije dalo rezultata. Odustao sam od dumanja. Analizirao sam. Tek tu nije bilo koristi. Blago jesenje sunce sve se više spuštalo, a ja nisam nalazio riješenje. Zatvorio sam oči pomišljajući na skok, ali sam u mraku koji su stvorili kapci vidio samo gips i štake. Bio sam optimista, dobro bih prošao s tim, bilo je i nekog kamenja dolje. Pao mi je na pamet i Keith Richards i njegova avantura vezana za palmu pa sam čvršće stisnuo granu koju sam držao desnom rukom.
Osvrnuo sam se, nijedno drvo nije imalo kamenja oko svoga debla, samo moj hrast. E, jebemti izviđače i onoga ko ih je okupio i ko im je rekao da tu kampuju. Da im jebem. Te im jebem. Pružio sam nogu, ali je klizila niz koru hrasta. Onda drugu, ali se ponovilo isto. A kad sam se upetljavao u ovo sranje onda nije klizila nijedna. Izuo sam patike, stavio ih na granu pored i pokušao bosonog. Nije išlo, a i jedna patika mi je pala na zemlju, desna. U bijesu sam i onu drugu, lijevu, bacio za desnom i već narednog trenutka požalio zbog toga. I tako bosonog sam se nastanio na drvetu.

Izvadio sam telefon iz džepa da vidim koliko je sati i da se organizujem i isplaniram vrijeme koje mi je preostalo toga dana. Odjedno se nešto bučno oglasilo iznad mene i ja sam se trznuo, a telefon mi je ispao iz ruke završio između dvije patike. Dobro, bar mi ništa drugo nije preostalo što bi mi moglo ispasti pa se tako ni moj položaj neće pogoršati. Pogledao sam u krošnju. Tamo nije bilo nikoga. Iza nje je bilo nekoliko tamnih oblaka, ali "neće valjda kiša", ponadao sam se.
Hrastova krošnja. Moj novi dom. Privremen, nadao sam se. Da, privremen. Ostaću ovdje duže nego što sam pomislio. Gledao sam hrast očekujući nešto, neki odgovor. Hrast je šutio. Kao neki krupni i mudri dobrodržeći pedesetogodišnjak koji drema i koji je sve svoje probleme ostavio u prvoj polovini života i spokojno ušao u drugu polovinu. Nisam ga zanimao. Mislio je da me prihvatio. Imao je dobar raspored grana i ja sam se tu odlično uklapao. Možda je i hrast želio društvo, ali se nije lako navikavao na strance. Onda sam odlučno krenuo prema dolje, ali sam brzo odustao, čim sam vidio s koje visine trebam završiti svoj pohod u osvajanju visina. Nema šanse da siđem. Koliko sam mogao, pogledao sam stanje na svojim leđima. Jedna suva grančica i jedan list. Krila - ništa. Letenje - ne, možda u drugom životu.

Budući da sam dobro jeo toga dana, a putem do šume pojeo kutiju napolitanki, nisam bio gladan. Namjestio sam se između jedne debele i jedne malo manje debele grane, naslonio se na dvije podeblje i opustio se. Ubrzo sam zaspao. Sanjao sam more. Otkud to? Pa, eto tako, more, iako u blizini nije bilo ni bare, a kamoli nešto veće. Ili ja nisam znao ni za kakvu baru. More, plavo i veliko. A u šumi sam, ne znam izlaz, zatočen, vezan, nemoćan. I šta sanjam, vodeno prostranstvo? Logično, nakon svega. Da ležim negdje u Crnoj Gori ili u Grčkoj, psovao bih ležeći dok me leđa peku od sunca i dok trpim opekotina trećeg stepena, i sanjao bih šumu i kako mirno ležim smješten između hrastovih grana.

Ujutro sam se probudio iznenađen. Onda sam se sjetio prethodnog dana. Penjanje. Ptice su pjevale oko mene. Ja sam deset minuta sjedio mlateći nogama napred-nazad. Kad je desna ispružena napred, lijeva je nazad. Kad je lijeva nepred, desna je iza. I tako deset minuta. Gimnastika. Razbudio sam se. Onda sam protrljao oči. Krmelja nije bilo. E, šta ti je šuma. Priroda. U tom mi je trenutko bilo jasno da je She's The One najbolja pjesma koja je ikad snimljena. A ni one koje još nisu bile snimljene nisu bile bolje od nje. Priroda. Prosvjetljenje.

"Dobro jutro", rekao sam velikom tetrijebu koji je onako velik stajao iznad mene i pripremao se za dnevne zadatke. Naumio je osvojiti jednu ženku. Od proljeća planira da to učini. Ne od ovogodišnjeg proljeća. Ptice. Velike ptice. Zaljubljene ptice. Velike zaljubljene ptice.

Dva zraka sunca su se probila između grana, naizgled lako. Izvršile su svoj cilj koje im je sunce zacrtalo kad su se onako mladi spremali na put prema maloj planeti naseljenoj dobrim dijelom lošim bićima na dvije noge, pri čemu ne mislim na ptice. Napravio sam plan sa svim obavezama koje trebam ispuniti toga dana. Plan je imao samo jednu tačku: sići sa drveta nepovređen. Na kraju dana sam zaključio da iz čitavog dnevnog plana nisam ispunio samo jednu tačku. Bio je to čak i spjeh, bar nisam psovao. Zaspao sam i nisam bio gladan. Mi, šumska bića, ne jedemo svaki dan. Priroda.

(nastaviće se...)