Mladi luk

Hrast (drugi dio)

mladiluk | 16 Maj, 2007 03:41

Probudio sam se rano, oko šest-sedam, tako mi je izgledalo. Za doručak sam imao žireve. Za ručak isto, ali malo više nego za doručak. Osvježio sam se rosom što se zadržala na listovima, a i listovi su bili osvježavajući. Onda sam malo odmarao. Nije bilo televizora pa nije bilo ni gluposti koje bih slušao. Gledao sam šumu. Životinje su prolazile, radile su, igrale se. Ja sam razmišljao o mami, tati, baki, djedu i moja četiri brata i četiri sestre kad sam vidio jedno krdo divljih svinja ( hi, hi, uspoređuje se sa svinjama, a mi smo ljudi, on je prljav i glup, mi smo čisti i pametni, pala mi je napamet jedna klinka iz drugog gimnazije, matematika joj je loše išla, sjetio sam se, ali se rano počela šminkati). Hm, neće me tražiti još jer se ne brinu za mene dok me nema devet dana.

Onda sam se trećeg dana zabrinuo. Naime, jedna gusjenica je u rano jutro dopuzala do mene i njuškala me svojom dlakavom zelenom glavom na čijem je vrhu bio mali ljigavi nos žućkaste boje.
"Ej, šta ćeš ti tu?"
"Šta, pa ja tu živim."
"Da, ali jesen je. Otkud ti sad?"
"Šta otkud? Malo kasnim. A ti sve obavljaš na vrijeme?"
"Ne baš."
"Šta se onda čudiš. I jaka stvar postati leptir. Brzo umreš. Gusjenica bar ima šta da čeka i čemu da se nada...", pričala je ona gledajući čas u mene, a čas u vrh jedne od svojih mnogobrojnih nogu.

Tog dana je naišla i vjeverica. Obećala mi je da će mi narednog dana donijeti kestenja. Zauzvrat, ja sam njoj obećao žir, a ona se stidljivo nasmiješila. Znao sam da me neće iznevjeriti. Nije bilo razloga da sumnjam u životinje.

Gledao sam oko sebe grickajući jedan žir. Malo dalje je bila jedna mušmula puna plodova. E, jebemti, da sam se tamo popeo, mislio sam u sebi. A da jesam, žalio bih što nisam na hrastu gledajući ga sa mušmule. Pohlepni i nikad zadovoljni ljudi. I ja, jedan od njih. Ne kao drugi, ali sličan njima. Uvijek žele ono što im nije na dohvat ruke, ono što nemaju, nikad zadovoljni. Učio sam od životinja. Malo dalje su se ljubile dvije gugutke. Odonosno gugutka i njen muški partner. Kljunovima. Pa da, to su ljudi od njih i vidjeli i prisvojili sebi.

Zadremao sam malo tokom dana pa sam bio ljut kad sam se probudio jer sam izgubio dan. Isto tako, bio sam ljut i zato što po noći neću moći spavati. I tako je i bilo. Šuma je utihnula. Ja sam gledao u mrak. Ispod mene su se čuli sitni koraci goblina, hobita, vilenjaka, patuljaka i homogoblina. I još nekih bića za koje uopšte nisam vjerovao da postoje, a sad sam bio siguran da su ispod mene. U mraku sam poželio da naiđe i neka dobra vila, ali sam znao da su one rijetke i da je gotovo nevjerovatna mogućnost da se dobra vila zatekne baš ispod mog drveta. A i tada bi me smatrala čudakom, da naiđe. I ja se ne bih snašao, a ona bi već otišla. Ja bih ostao na drvetu zakovan mislima za trenutak kad je vila bila tu. U razmišljanju me prekinuo jedan veliki pogled sa susjednog drveta. Bila je to sova. Prepoznao sam je po velikim žutim očima. Ona me tiho gledala, a onda odletjela na drugu stranu. Više se nije vratila. Ispod mene su goblini nastavili svoju igru. Zaspao sam.

Probudio sam se nešto kasnije nego obično. Preskočio sam doručak. Ostao sam u krevetu. Razmišljao sam kad ću kući. Onda je došao neki kebar da mi pravi društvo. Gledao me i ništa nije rekao.
"Dobar dan, dečko", rekao sam mu ozbiljnog lica. On je zastao trideset centimetara ispred mog nosa.
"Dobar dan. Zašto me pozdravljaš tako službeno? Gledam te već dva dana, znamo se, valjda smo komšije", rekao mi je.
"Zdravo, dečko", ponovio sam ležernije i manje službeno, nekako komšijski.
"Tako je bolje. Ja sam sa dvije grane iznad, komšija", rekao je i pružio prvu prednju desnu nogu da se upoznamo. Pružio sam ruku, a on se strmoglavio sa grane nakon kontakta. Uplašio sam se. A on je podigao krila i odletio na granu sa druge strane.
"Šta si se usr'o? Imam krila, gledaj. Letim kao vrabac, iako sam se malo udebljao."
"E, kebar, nemoj me tako zezati, vidiš da sam zabrinut jer ne mogu dolje. E, da, jesi ti kebar, hrušt, gundelj, šta si?"
"Ja sam kozak obrubljeni, znaš me sigurno iz albuma Životinjsko carstvo, broj 35", slatko se i široko nasmijao, a onda nastavio. "Zovu me ljudi raznim imenima koje su sami smislili, a mene baš briga za to. Sve sam to i mnogo šta drugo. Najviše volim kad me oslovljavaju Melolontha melolontha, to ti je na latinskom, ne znam jesi li išao u gimnaziju ili u srednju šumarsku i da li to znaš. Eto vidiš, mi postojimo i prije Rimljana, i onda su nas tako zvali, na latinskom, možeš mijenjati naše nazive kroz latinske pedeže. Spektakl. Stariji smo od svih vas. A ne kurčimo se kao što to ljudi rade pričajući o svojim nacijama. A moj je praprapraprapračukunpračukundeda, pa na jedanaesti, vidio kad su Hrista vodili na raspeće."

"A otkud ti sad tu?..."

"Kako otkud, pa tu sam rođen, na baš na ovom hrastu, tamo s one strane", pokazao mi je jednom od desnih nogu, a podigao je i jedno krilo. "Ali mi ne smeta što si došao. Naprotiv. Radujem se. Pa nisam ja primitivac bez obzira što sam ovako malen i letim slabije od orla i albatrosa, a i buba-mara je vještija. Kad bih tebi prigovorio što si došao na drvo na kojem sam ja rođen, bilo bi kao da da ti prigovoriš meni kad dođem zujati i letjeti oko lampe ispred zgrade u kojoj živiš. Nema lampi u šumi niti ima hrastova u gradu, baš. A zašto bismo se ograničavali na takve prostore? Pa nismo pičke. Znaš li ti koliko ima hrastova i koliko zgrada na svijetu? I sad da se ja ograničim samo na jedan jer hrast jer taj moj hrast veći od tvog. Ili je vredniji od jablana. A kad odem na drugi hrast, ako sam pametan, znam da bih zahvaljujući takvom pogrešnom stavu ispao da jedem fekalije, govna, kako kažete vi ljudi. Pa nisam glup. Ja bih volio da zaronim u jezero Loh Nes i da pozdravim onog domaćina, ono divno čudovište, da odem da vidim Jetija i da se sprijateljim s Mogwaiem. Zatucanost, moj prijatelju. Ma daj...", pričao je on i ja sam jedva došao do riječi.
"Ma ne to, pitam te otkud ti sad tu. Pa je l' niste vi ljetne životinjice?"
"A šta da ti kažem...", počeo je on zabrinuto i pomalo tužno. "Svi se mi negdje zeznemo u proračunu, pogrešno procijenimo neke stvar, imamo veća nadanja nego što su realne mogućnosti. Šta da ti kažem, nije jednostavno. Život nas odvede na razne strane... 'Ajde zdravo, idem raditi. Vidimo se poslije podne."

Ja sam spremio ručak. Bio je četvrtak, a za četvrtak sam odredio da jedem žir. Oko dvije šake žireva. Brzo sam odlučio šta ću jesti, to je odličan izbor za četvrtak. Onda sam se pentrao po granama da se razgibam i da se ne udebljam od jake hrane. Nisam ni sumnjao da su tako sočni žirevi izuzetno kalorični. I dok sam se penjao ka vrhu drveta, nešto je puklo. U trenu sam pomislio da je grana ispod mene, ali nisam padao. Onda još jednom.
"Bježi, bježi", viknuo je onaj tetrijeb, moj poznanik. "Idu lovci, jeb'o sam im mater u usrana usta."
"Pa je l' i ti psuješ, tetrijebe?"
"A kako ne, šta se čudiš? Imam više razloga za to nego ti. Bježi, budalo, to su ubice!"
Spustio sam se niže i sakrio se, on je odletio i lovci su nestali. Velika ptica se vratila i zadihano mi je govorila.
"Strica su mi ubili prošli mjesec, ranjenog su ga dokrajčili lovački psi, za komad kosti od jadne svinje. Jebem im mamu da im jebem, svima. Ista ova dvojica lovaca. A prošlog vikenda nisu puno pucali, spasili smo se. Samo su se namjestili ispod jednog drveta i gurali u usta jedan drugom neku batinu što im raste među nogama. Pored toga što nas vole ubijati, vole i ovo drugo raditi u šumi. Oooo, jebem li im majku. A kako sam se smijao samo kad je jedan od njih stradao nedavno. Neki je spustio pušku tako nisko, promašio jednog mog prijatelja u letu, i na drugoj strani pogodio nekog mamlaza sa šeširom i perom moga pradjeda direktno u oko. O, kako smo se samo smijali."
Onda sam ja pružio ruku, a tetrijeb krilo i polurukovali smo se. On je odletio jer ga je čekala njegova mlada prijateljica koje je živjela u drugom kraju šume, a tata ju je pustio na kratko samu. Bila je mlada i nije joj dozvoljavao da sama leti po šumi i livadama.

Ostao sam na grani sam i zamišljen. Skinuo sam čarape. Kažiprstima ruke sam očistio prostor između prstiju na nogama. Bilo je dosta crnoga. Onda sam čarape okačio na granu da se provjetre. Naišla je jedna divlja mačka. Bila je impresivna, baš kao i sve mačke. Upoznali smo se. Pričali smo nekoliko minuta i ja sam odlučio da joj poklonim obe čarape. Njoj su bile potrebnije, imala je tri mladunca, a noći su postajale sve hladnije. Bar nešto korisno da učinim toga dana...

(nastaviće se...)