Mladi luk

 
Prošao sam pored šanka i pozdravio Milenka koji je bio u ulozi šankera, ali i u ulozi di džeja. Pogledao sam prostoriju. Sva sjedeća mjesta bila su zauzeta, a između ljudi koji su sjedili nalazili su se ljudi koji nisu sjedili. Ispred zida je bio postavljen stol, na stolu su stajale knjige koje je Laza već donio, a iza zida je uz pomoć projektora pisalo Literarische Abend, moje ime i još nešto ispod, a bile su i korice knjige. Onda me Laza pitao jesam li spreman dok sam čekao da mi Milenko nalije vodu u plastičnu čašu. Rekao sam da jesam. Laza je bio glavni organizator ovog gostovanja. Pitao me i šta sam uradio s 'tom' malom Ramonom. "Pa napisao sam je", odgovorio sam, a on se samo nasmijao.

Stao sam uz stol kad me Danijel predstavio. Začuo se aplauz. Oko devedeset dlanova je aplaudiralo. Nasmijao sam se, sjeo za stol i počeo. Svjetlo nije bilo jako, a meni je bilo još mračnije nego što bi bilo da nisam pio prokleti Sturm. Slatko na početku, mučno na kraju. Tako to ide. Sa moštom, na to mislim. U publici je bilo više djevojaka. Kasnije sam shvatio da su neke bile strankinje koje u Beču studiraju slavistiku. Zbog treme sam u uvodnom dijelu gubio konce. Nisam mogao povezati tri rečenice kako treba, jednu za drugom. Trema. Iznenadio me veliki broj posjetilaca i njihova tišina. Kao da su htjeli čuti šta ću reći. Pribjegao sam lukavstvu. Odlučio sam pročitati jedan odlomak. I uspio sam, lako sam pročitao dvije strane. Slušali su me u tišini. Onda sam popio malo vode, bila je gazirana. Prijala mi je. Nastavio sam pričati i sad je već bilo malo lakše. Zatim sam odlučio još malo čitati. Bobi je savjetovao da pročitam odlomak koji su mnogi čitaoci okarakteriali kao naljepši. Imao je pet strana. Osmislio sam ga jednog popodneva dok sam kao civilni vojnik šetao oko Instituta u Sremskoj Kamenici. Mrzio sam Kamenicu tada. Sad sam prema njoj ravnodušan.

Čitao sam. Dobro je išlo. Dva puta sam zapeo, zbog svjetla koje je bilo iza mene i sam sam sebi pravio sjenu. Pet ili šest puta sam čuo smijeh iz publike, nakon nekih rečenica. Odlično, dopao im se moj humor. Kad sam završio i drugi odlomak govorio sam još nekoliko minuta, pročitao još tri strane, i nakon toga prisutnima rekao da mi sad mogu postavljati pitanja. Prvi se javio mladi gospodin sa desne strane. Sjedio je pored plavokose djevojke. To da je ona lijepa shvatio sam tek kasnije, kad je promocija završila. Slijedila su pitanja. Za razliku od televizijskih i radijskih voditelja, kao i za razliku od novinara, ovi ljudi nisu postavljali glupa pitanja. Onda je plavokosa pitala nešto, odgovorio sam, a ona je rekla da je zanima da li sam završio književnost ili nešto drugo. Ja sam nju razumio, ali ona mene baš i nije, slabo je govorila naš jezik jer je u Austriji od svoje sedme godine. Morao sam pokušati na njemačkom objasniti da sam apsolvent građevine, a pomogao mi je momak iz prvog reda koji je uzviknuo: "Bauštel", i svi su se nasmijali. Pitanja i odgovori su trajali dvadesetak minuta, a onda sam se zahvalio domaćinima i rekao da ću doći i naredne godine da pričam o svojoj drugoj knjizi. Ustao sam, a di džej je pustio Ramonu, studijsku verziju sa prvog albuma Psihomodo popa.

Ljudi su mi počeli prilaziti. Neki su kupovali knjige, prodao sam ih dvdesetak. Potpisivao sam ih. Erna, Emina, Violeta... Bilo je i uobičajenih imena kao što su Jelena i Biljana, Aleksandar... Jedna djevojka je kupila tri knjige, jednu sebi, jednu nekome kome nisam potpisao, a treću je namijenila jednoj Ramoni, ta Ramona je bila njena prijateljica. Izvrsno! Jedna Ramona će čitati "Malu Ramonu".

Razgovarao sam sa posjetiocima još oko dva sata, a onda se žurka zahuktala. Najduže sam pričao upravo sa, na vrijeme uočenom, plavokosom. Sjela je pored mene. Ha, osjećao sam se stvarno kao neki pisac, iako bi to bilo uobraženo i naduveno tvrditi tek nakon prve knjige. Osim toga što je bila plavokosa (iako je u pitanju žuta kosa, ali 'ajde, neka bude plavokosa), bila je i plavooka te je kao takva bila na dobrom putu da bude okarakterisana kao atraktivna. Rekla je da će pročitati knjigu kad bude prevedena. Rekao sam joj da ćemo je prevesti, šta nam drugo preostaje. Svidjela joj se promocija. Bio sam zadovoljan. Da, sad bi za priču najbolje bilo kad bih rekao da smo otišli prošetati da malo vidim Beč, a da smo se onda negdje vani dugo ljubili, ali... Nisam se snašao u šesnaestercu kad sam primio loptu i prilika je otišla u nepovrat, rekao bi Edo Pezzi. Izgleda da je glavni junak knjige previše uticao na mene.

Onda mi je prišao jedan od organizatora, Slovenac, sličan Pimožu Ulagi. Rekao je da je iznenađen i da nije očekivao toliko ljudi. Dodao je i to da je jedna djevojka iz KSS-a greškom dvadeset ljudi poslala u vinski podrum gdje se takve manifestacije obično organiziraju i gdje sam i ja trebao gostovati da nismo pomjerili datum za sedam dana ranije. I bolje, ko zna šta bi sve bilo da sam bio u podrumu okružen sa najrazličitijim vinima i sa još bar dvadeset ljudi.

Narednog jutra smo ustali u devet sati. Bobi voli ustajati u devet. Glasno je šetao po stanu da nas probudi jer mu je bilo dosadno. I frižider je bio budan, zujao je. Ipak, nije frižider posebno zanimljivo društvo. Pokušao se Bobi družiti i sa vodokotlićem. Čuo sam kako tri puta pušta vodu, tri puta se vodokotlić punio, ali se sve zadržalo na tome, nije bilo druge komunikacije. Bobi je živnuo kad je ustala Lazina djevojka. Onda je ona otvorila frižider i pripremila doručak.

Iza toga smo otišli u nedjeljni obilazak grada. "Nedelja je u Beču penzionerski dan", rekao je Laza dok smo šetali polupraznim ulicama. Mariahilferstrasse je ulica prepuna prodavaonica, ali one su nedjeljom zatvorene. I kafići su bili zatvoreni, jedva smo našli jedan koji je radio u to vrijeme, Starbucks. A tamo su prodavali sedamdeset različitih vrsta kafe. Izabrao sam jednu od tih sedamdeset. 4,50 evra. Slučajno sam je izabrao, ne razumijem se u taj napitak. Dan ranije se ispostavilo da se ne razumijem ni u mošt, tzv. Sturm. Sva sreća pa je sve dobro prošlo. Od tada se kladim samo protiv Sturma. Druga liga je za njih, za tu nepredvidivu i opasnu ekipu.

Sumirao sam utiske od prethodne večeri dok sam pio kapućino. Čudno, ja koji ne pijem ni običnu kafu sad pijem kapućino u Starbucksu. Danijel i Laza su rekli da je sve bilo jako dobro, čak iznad očekivanja. Poslije kafe smo još malo šetali gradom. Sunčan dan, toplo vrijeme, tiho jutro. Na betonu ispred mene sitno lišće žute boje. Pikavaca i papira nije bilo. Pomislio sam kako je lijepo živjeti u Beču.

Zastao sam ispred jedne radnje. Izvadio sam aparat i slikao. Bio je to izlog u kome su stajale male lokomotive i vagoni, složeni uredno na pruzi. Željeznica. Igračke. Ima li išta ljepše u svijetu igračaka od lokomotive koja ide po tračnicama i vuče vagone? Lopta i lego kocke nisu loši. A željeznica je prava stvar. I moj deda bi zastao na tom mjestu da je živ. I njegov brat, da je živ. Obojica bi tu stali da su živi. I svi njihovi rođaci. Svi su oni radili na željeznici. Zato ja sljedeći put u Beč idem vlakom. Zbog sebe. I zbog dede. I zbog bake. S njom sam putovao vlakom toliko puta da smo Zemlju mogli obići kad bi oko ekvatora bila pruga postavljena. Pored toga što su mame najbolje, uz to što su i tate najbolje, I bake su isto, a i željeznica je najbolja. I vlakovi.

Nastavili smo dalje. Šteta što nema više vremena. Mogli smo u Schoenbrunn. Lijep dvorac. Dvorac je lako povezati sa nečim mističnim. I sa nečim neostvarivim. Da. A u dvorcu sigurno postoji neka princeza. I princeze su najbolje. I tada se ispred mene ukazala tabla iznad neke prodavnice, a na tabli je pisalo Gothic store. Fotografisao sam to zbog jedne priče iz 2005. godine koju sam napisao u proljeće 2006. Treba li reći da priča još nije doživjela svoj kraj?

Poslije podne smo otišli u neki libanski restoran. Trebalo bi jedan takav otvoriti i ovdje. Ako nema Libanaca neka ih dovedu. Kad je mogao onaj Ailton doći u Zvezdu, zašto ne bi neki Libanac kuvar mogao u neki restoran? Tamo smo jeli falafel. Unutar neke lepinje nalazi se leblebija koja je pripremljena tako da ima ukus pljeskavice. Uz to je bilo i nekoliko začina i još nešto za šta nisam znao šta je, ali nije bilo meso.  Naručio sam dva puta jer smo uskoro trebali krenuti na put.

Na stanici sam razgledao srpske novine. Ništa me tu nije zanimalo. Gledao sam hrvatske novine. Ni to me nije zanimalo. Onda sam kupio Allgemeine Zeitung. Tu nisam razumio skoro ništa osim naziva gradova i temperatura u istim tim gradovima, ali sam sam sebi izgledao ozbiljnije s tim novinama u rukama. Ako me sad neko nazove i pita šta radim reći ću mu da čitam Allgemeine Zeitung. Šta čitaš? Allgemeine Zeitung. Bar se neću nervirati zbog gluposti koje bi razumio i našao u našim novinama.

Tu nas je trebao čekati autobus. Ali nije. Čekao nas je minibus. To je onaj autobus koji radnike vozi desetak kilometara u šumu da rade ili onaj što vozi berače na plantažu jabuka. A nas je trebao odvesti 500 ili 600 kilometara na istok. O jebemti prevoznika! Sljedeći put vlak.
Kasnili smo u polasku sedam minuta. Neka žena je krenula da popiše putnike. Svako joj je govorio svoje ime i prezime. Putnici su izgovarali svoja imena ozbiljno i uplašeno kao da su na regrutaciji. Kad je Bobi došao na red, gledao je kroz prozor zamišljeno.
"Dečko, kako se ti zoveš?", pitala je žena.

"Bobi", odgovorio je on, a svi putnici su se osvrnuli, osim jednog čovjeka koji je spavao. Čak se osvrnula i jedna cura koja je plakala jer joj je dečko ostao u Austriji. Nasmijala se. Kasnije je rekao puno ime i prezime. Ja sam išao korak dalje. Rekao sam i srednje ime, ime mog oca, tačnije mog tate. Zamolio sam da tako i napiše.

Granicu smo prešli bez teškoća i nastavili kroz mađarska sela dok se mrak spuštao. Što smo bili bliže Srbiji, bilo je sve mračnije. Spavali smo. Onda smo se probudili. Pa smo opet spavali.
Oko jedanaest sati minubus je usporavao. Uključio je sva četriri žmigavca. Stao je. Ugasio se. Vozač je pokušao upaliti motor. Nije uspio. Jedan čovjek iza vozača se uplašeno prekrstio. "Filter", rekao je vozač. Ispostavilo se da su neki filteri začepljeni.  

Srećom, sedamsto metara od mjesta gdje smo stali nalazio se restoran u kome je vozač imao običaj jesti. Taj je restoran blizu granice i vlasnik zna srpski. Došao je po nas, odvezao nas u restoran i tamo smo čekali. Čuo sam kako dečko koji tamo radi kao konobar živi u Subotici. Dvadesetpet dana radi, a onda sedam dana ide kući, a onda se opet vraća na posao. Jadan dečko. Kapitalizam. Neka žena je gazdu ubjeđivala kako je u Jugoslaviji predivno. Bila je glasna. Ima penziju 120 evra. I to joj je dosta. Nije skup život u Jugoslaviji, 120 evra je i previše, uštedi ona malo, tako je pričala, odvoji hiljadu evra za drva da ima za zimu, ljudi su dobri, sviđa joj se mentalitet, hrana je jeftina, ne radi se puno... Sve u svemu, lijepo je u Jugoslaviji. Onda ju je neki dečko pitao kod koga je bila u Austriji i dodao je da ne može živjeti ni 10 dana sa 120 evra. Ona je rekla da je bila kod kćerke koja je završila arhitekturu u Beogradu i onda otišla u Austriju.
"Sve je jasno", dodao je dečko. Put smo nastavili oko 1 sat.

Na granici su posebno provjeravali samo Bobijev i moj pasoš. To je zato što su jedino naši pasoši bili "putovnice". Mađari su bili brzi. Srbi su bili malo sporiji jer su zvali ministra policije Jočića da vide šta on kaže. Nije bilo onoga što mi je rekao da promijenim sliku zbog duge kose. Rekao sam mu tada da ću se ošišati u Mađarskoj. Vratili su nam dokumente i krenuli smo prema Jugoslaviji, ali je rampa bila spuštena jer je čovjek koji diže rampu gledao Big Brothera čekajući seks između ukućana. Kad su umjesto Đankarla i "predivne" Jelene nastupile reklame, on je došao da nas pusti.

U Novi Sad smo došli oko pola četiri. Bilo je hladno, bila je magla i nije bilo taksija. Poslije deset minuta se pojavio jedan. Odvezao me kući. Dao sam mu novce, ušao u stan, spustio torbu na pod, oprao ruke. Uključio sam kompjuter. Zaboga, pa ja sam ovisan o internetu!

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Dobar dan, komšija
• Moj brat puši dvije škatulje dnevno
• Majstor u kući
• Ona šeta psa
• Jura protiv nepravilnih glagola

• Generalna [212]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom