Mladi luk

 
U subotu sam se probudio kad me Bobi povukao za nogu i rekao da je devet sati i da ustanem. Upravo se s mobilnog telefona začula melodija Don't tell me koju sam postavio onoga dana kad sam u Budimpeštu išao na koncert Avril Lavigne. Neizvjesno je da li će nakon 17. novembra svirati Avril ili Evanescence s tog telefona.

Laza i Bobi su doručkovali, a ja nisam bio gladan pa sam samo pojeo bananu koja mi je ostala u ruksaku još od putovanja. Nisam navikao jesti prije 13 sati. Domaćin nas je odvezao u centar grada. Tamo smo se našli sa još dva momka, bili su to Danijel i Aleksandar. Vedri, raspoloženi, zanimljivi. Nisam ih pitao otkud su odselili, gdje su nekad živjeli. To stvarno nije važno, posebno u takvom gradu i kad ima toliko drugih tema. Popio sam coca-colu u jednom kafiću. Ista je kao i kod nas. Čaša je bila čista. Nisam ni sumnjao u Austrijance. Poslije toga smo Bobi i ja, kao pravi turisti, krenuli u obilazak grada. Laza mi je rekao da su sve zgrade stare kad sam ga pitao da li i nove zgrade grade u istom stilu kako bi izgledalo da su davno sagrađene. Impresioniralo me što su sve fasade besprijekorno uređene. Beč je prije sto godina imao više od milion stanovnika. Sad ima oko 1,6 miliona. I zgrade u većem dijelu Beča su starije od pedeset godina. Mnogo starije. Stanovnici su u prosjeku mlađi od pedeset godina. Kao i kod nas, u Beču su najmlađa djeca.

Kaerntenstrasse je glavna ulica.  U njoj je te subote šetalo hiljade ljudi. Čudno je da se glavna ulica zove po klubu koji se takmiči u drugoj fudbalskoj ligi, rekao sam Bobiju. Osvrtao sam se oko sebe. Japanci na svakom koraku. Ili neki što liče na Japance. I na Japanke. Gledao sam neke građevine. Za neke nisam ni znao šta gledam, ali su same zgrade bile zanimljive i bez saznanja šta predstavljaju. Prepoznao sam operu, parlament, čak i jednu galeriju. Onda je pored mene prošla kočija koju su vukla dva konja. Ne mislim da konji služe da bi vukli ljude, ali su neki ljudi očigledno mislili drugačije. Ili nisu ni mislili o tome. Trebalo bi te ljude upregnuti pa da vide kako je to. Sjeo sam tada ispred Goetheovog spomenika i slikao se. Onda sam pozdravio Goethea i rekao da, ako naiđe na moju knjigu, obavezno pročita jer sam i ja njegovog Fausta pročitao. Nisam mu rekao da je Mala Ramona bolja knjiga od Fausta, ali sam to mislio. Nije u redu hvaliti se pred starijim čovjekom čim se prvi put vidimo. To da je Ramona ljepša od Fausta ni Goethe ne bi doveo u pitanje. Bobi me požurivao i pitao šta se toliko zadržavam pored Goethea, a ja sam mu rekao: "E, Bobi, mi smo srodne duše, ja i stari Johann".

Uputili smo se prema Mozartu tada. Valjda je tamo godina Mozarta kao što je ovdje godina Tesle. Ipak, značaj Mozarta oni očigledno naglašavaju svake godine, sudeći po svemu šta sam vidio. Ušao sam u neki park. Prošao sam brzo kroz njega, napravio nekoliko fotografija, a onda smo krenuli na drugu stranu. Otišao sam se javiti Mozartu. Stajao je kao kip. Ustvari, to je i bio, samo kameni kip. Stao sam ispred njega, uozbiljio se i Bobi je slikao, Mozarta i mene. Njemu, Wolfgangu, nisam ništa rekao o mom sviranju. Nekako mi je bilo neugodno da se hvalim Mozartu kako znam sve akorde, čak i neke suseve, a i jedan maj akord, F-maj7, čini mi se. Ispred tog spomenika je na uredno pokošenoj travi raslo cvijeće ljubičaste boje. Pa šta, šta je tu posebno zanimljivo? Cvijeće raste tako da formira violinski ključ. E to je zanimljivo, hvala na objašnjenju.

Zatim smo razgledali neke ogromne stare zgrade, neke zelene površine, konje upregnute u kočije nadajući se da konjima nije teško i da im nije dosadno. Gledali smo i ljude. Poesbno Austrijanke. Opet sam zapazio mnogo stranih jezika, onih koji nisu njemački. Stvarno mnogo Japanaca. Možda je Šveđana bilo više, ali ih je teško razlikovati po fizičkom izgledu u odnosu na Austrijance. Zastao sam ispred neke kapije kod koje su zaustavljeni Turci. Bobi mi je rekao da su Poljaci bili u to vrijeme besposleni, a i da su ih Turci nervirali pa su došli na zakazanu tučnjavu i pomogli Austrijancima. Bobi je zvučao pametno dok je to govorio. Onda su se Turci povukli. Nisu mogli dalje. Ja sam uspio. Bez problema sam prošao kroz tu zidanu kapiju. E, moji Turci... Gledajte mene.

Tu smo se zatekli uz neke štandove na kojima su se dijelili neki papiri vezani za manifestaciju “Duga noć muzeja”, tako se to zove. Jeftiniji ulazi u sve muzeje te noći u kojoj oni rade duže nego obično. Nisam imao vremena za to zbog promocije. Nastavili smo dalje. Opet Mozart. Sjetio sam se Top-liste nadrealista iz 1989. "To su kipovi, živi kipovi...", rekao je Asim Bod, tj. Šibi. Na nekom postolju je stajao čovjek s perikom, obučen kao Mozart, a odjeća i lice mu je bilo premazano bijelom bojom, samo su mu oči bile drugačije boje. Slikao se sa djevojkama, one su se smijale, a on im džentlmenski otpozdravljao. Sa druge strane sam vidio neki kanal u kome su bili ostaci Rimskog carstva.

Zatim sam ušao u neku ulicu u kojoj je bila baš gužva. Bezbroj ljudi i bezbroj boja, više nego na Amigi 500 i Commodoreu 64 zajedno . Prepuni kafići, restorani, klupe... Prodavali su tamo neke kobasice, ali na štandovima ni nalik neuglednim kolibama, nekako je sve sređeno kako treba. Nije bilo vegetarijanskih kobasica pa sam nastavio dalje, pored nekih peciva, kifli i pereca, a bilo je i krafni koje neki zovu krofne, a jedan televizijski voditelj, Denis Latin, ih je 1993. nazvao krahne i zagrizao jednu u studiju, sjećam se toga. Štaub-šećer mu je tada pao na rever odijela. I tada je došlo do moje greške. Ugledao sam dva čovjeka uz neku burad. Prodavali su Sturm. Ali ne onaj Sturm iz Graza, to je takva ekipa da bi ih i moja ekipa, ako bi igrao Dejan Trbojević Stari, uspjela pobijediti. Ovo je bio puno opasniji Sturm. Odmah sam znao da je to mošt (za neupućene, ako takvih ima, mlado vino vrlo opasno jer je izuzetno ukusno i pitko, slatko). Ljudi koji su ga prodaval izgledali su kao da su ga i napravili. Vjerovatno i jesu. Mislim da su čak i brali to grožđe.

"'Ajmo po jednu čašu, rekao sam Bobiju. Iskusni alkomajstor Bobi je sa smiješkom prihvatio. Došao sam do posljednjeg gutljaja, a Bobi tek do pola čaše. Morao sam povećati na 2:1. Otišao sam i sad na jasnom njemačkom tražio eine schilcher wein. E, kako je neobično biti nakon dugo vremena u stranoj zemlji i pijući slatko mlado vino gledati ljude koji ipak pristojno i lijepo žive, koliko se to može na ovoj planeti. Zatim mi je zazvonio telefon. Mama me pitala šta radim, ja sam rekao šta radim. Onda sam ja nju pitao šta ona radi i šta moje mačke rade i ona mi je odgovorila. Mame su najbolje na svijetu. Dala mi je tatu. On me pitao isto, nešto se našalio i onda ozbiljno rekao da odem u dvorac Schoenbrunn. Budući da sam znao da nismo blizu tog dvorca i da nemam vremena da ga razgledam, odgovorio sam: "Drugi put, tato, kad budem išao u novembru na koncert." Tata je rekao da pazim šta radim i pozdravio me. I tate su najbolji.

Nastavili smo piti sok od grožđa znajući. Pored nas je stajalo još dvadesetak ljudi, svi sa plastičnim čašama u rukama. Iza leđa je bio veliki vegetarijanski restoran prepun gostiju. Sa druge strane, među Japankama, prolazile su i "nejapanke". Blijeda lica nosi zrak... Plave oči, žuta kosa. Nasmijana lica. Raznoliko obučene. Najuočljivija je došla u toku druge čaše mošta, baš takva, vitka, u suknji od džinsa koja je sezala do koljena. Sjela je u vegetarijanski restoran.  Ustvari, prodavalo se tu i meso, ali u manjoj mjeri i ja sam na meniju na staklenoj ogradi uočavao samo jela bez mesa. Kad sam vidio da se ta lijepa cura smjestila i licem se okrenula prema meni, krenuo sam prema buretu. Pravi razlog za moju treću i Bobijevu drugu čašu. Onda su se tu našli i neki Austrijanci i počeli smo razgovarati. Jedan mladi bračni par i jedan veseli gospodin s njima. Davno sam učio njemački, ali išlo je. Čak sam se sjetio i nekih riječi koje nikad nisam znao i koristio sam ih. Malo njemački, malo engleski, a malo mošt. Kad se nismo razumjeli s Austijancima, mi smo se smijali, da ispadne da sve razumijemo. Onda su se i oni smijali, a mi smo se onda još glasnije smijali, kao da se baš razumijemo. Smijali smo se kad sam kao iskusan majstor klađenja rekao da se mogu kladiti da ću popiti 4-6, a Bobiju sam garantovao 4+. Bobi se nasmijao i rekao:
"Šta smo slikali, slikali smo, za danas je gotovo."

Moja prognoza je bila tačna, pogodio sam oba ishoda. Otišli smo na početak Kaernten ulice koja se maglila pred mojim očima od sunca i mošta. Tamo smo pojeli pice i popili po jednu coca-colu. Razbistrio sam se. Metroom smo se vratili u Lazin stan. Sjeo sam da se odmorim i da budem spreman za promociju. Popio sam litar vode. Mošt je opasan, to je poruka ovog dijela priče. Laza i Bobi su otišli na neku rukometnu utakmicu, gostovao je Partizan, i rekli su da će se vratiti po mene za sat-dva da idemo u Klub slovenačkih studenata. Znali su da mene rukomet ne zanima, a Partizan još manje. Zadremao sam, a poslije sto minuta sam se uplašeno probudio i pogledao na sat. 20:12! Jebemti mošt i Sturm! Bio sam sam u stanu. Panično sam nazvao Lazu. Javio se neki momak koji nije bio Laza. Ustvari, možda je i bio Laza, postoji mala mogućnost da se tako zove, ali ne Laza kojeg sam očekivao. Taj momak je rekao da će oni sad doći po mene. I kad sam krenuo u kupatilo da se umijem, začuo sam kako se ulazna vrata otključavaju.

"Idemo, jesi li spreman?" pitao me moj domaćin pored koga je stajao Bobi.

"Spreman sam, nego šta. Ajde da ne zakasnimo. Ako je neko tamo došao taj nas sad čeka."

Spustili smo se niz stepenice i ušli u auto. Za deset minuta sam se našao ispred vrata kluba u kome je zakazano moje gostovanje i promocija priče nazvane Mala Ramona.

(nastaviće se)

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Dobar dan, komšija
• Moj brat puši dvije škatulje dnevno
• Majstor u kući
• Ona šeta psa
• Jura protiv nepravilnih glagola

• Generalna [212]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom