Mladi luk

EKOLOŠKA ŽURKA

mladiluk | 06 Mart, 2007 22:32

Stigla mi je poruka oko podne. Iznad nje je pisalo ime jednog mog prijatelja, Goran. Poziv da dođem na žurku. Organizatori su Udruženje mladih Gorana Srbije i Pokret Gorana Novog Sada. Ekološka žurka. Zanimljivo. Obukao sam svoju zelenu majicu, mislio sam da je tako prikladno, a odlučio sam i da pješačim do mjesta gdje je žurka organizovana. I prijalo mi je to pješačenje. Usput sam gledao drveće, a prošao sam i kroz park. Malo sam sjedio na klupi i posmatrao stabla koja su bila osvjetljena. Onda sam nastavio uz odluku da ću piti sok te večeri.

Ušao sam u veliku prostoriju. Već na ulazu me zaustavio jedan i pitao imam li pozivnicu, a ja sam rekao da me moj prijatelj Goran pozvao. Ovaj je rekao da se šali i da pozivnice ne trebaju. Ubrzo je Goran stigao i ja sam se našao na sredini kluba. Tamo sam upoznao dva momka.

"Ja sam Goran", rekao mi je jedan kad sam se predstavio. Onda sam ruku pružio drugome, izgovorio sam svoje ime, a on je kratko rekao:
"Goran", i klimnuo glavom.
"Kako, nisam čuo, izvini."
"Goran", rekao je raširivši oči i naglasivši drugi slog.

Zatim je došao jedan par, mladi Gorani. Momka sam znao.
"Gdje si, Gorane?" pozdravio sam ga uzviknuvši njegovo ime koje je bilo isto kao imena dvojice momaka pored kojih sam stajao. On me upoznao sa svojom curom.
"Ovo je Gorana, moja devojka", rekao je. Onda se obratio mom prijatelju Goranu. "Šta je ovo, je l' večeras Goran radi kao konobar?"
"Da, Goran je otputovao kod onog svog rođaka Gorana u Hrvatsku, u Gorski kotar, pa ga Goran menja. Doći će kasnije i mali Goran da mu pomogne kad već Goran nije tu."
"Javio mi se Goran, kasni malo jer je kod Gorana i Gorana, išli su kod Gorana jer ima rođendan, ali će svi kasnije doći u Goranovom autu, konačno ga je majstor Goran popravio."
"Ma ne brinem ja ništa kad je Goran u pitanju", nasmijao se Goran i otišao kod nekog Gorana.

Onda su naišle tri cure. Dvije su bile jako lijepe, a treća isto tako. Brzo smo se upoznali.
"Drago mi je, ja sam Gorana", rekla je prva. Onda sam upoznao i drugu.
"Gorana", rekla je tiho i pružila mi svoju mekanu šaku.
"Da pogodim, ti si sigurno Gorana", rekao sam trećoj i nasmijao se. Ona me hladnokrvno pogledala i rekla:
"Šta ti je, pa je l' ti misliš da se ovde sve devojke zovu Gorane?"
"A kako se ti zoveš?"
"Goranka."
"U izvini, Goranka", dodao sam, a njene su se usne razvukle u tihi osmijeh.

Zatim su se pojavile još dvije. Jedna crna, a druga tamna.
"Izvini...", počela je zbunjeno. "Je l' ovde večeras žurka mladih Gordana?" upitala me.
"A ne, ti si pogriješila, ovo je žurka Pokreta Gorana i Udruženja mladih Gorana."
"Uz, izvinjavam se, ja sam Gordana, ništa onda." Pozdravila me, okrenula se prema svojoj prijateljici i rekla: "Idemo, Gordana, nije večaras naša žurka. Javi Gordanu da dođe po nas pa da idemo negde u grad."
"Gordani i Gordane se okupljaju sledeći vikend", dodao im je Goran koji mi se stvorio iza leđa, a one su mu se zahvalile.

Onda sam otišao kod šankera koji se zvao Goran da uzmem sok, ali je on rekao da će mi konobar Goran donijeti. Stao sam pored di džeja koji se nekim čudom zvao baš kao i konobar. Približio mi se neki momak, na majici mu je pisalo "I ja sam Goran", a pored njega je bio neki drugi, nasmijani, sa majicom "Svi smo mi Gorani". Onaj prvi se obratio di džeju:
"Gorane, 'ajde pusti Gorana Karana, tu je Gorana, a ona ga voli pa da joj udovoljimo."
"Je l' se ti to šališ? I za Gorana Karana i za Goranu? Pa je l' ti više nisi sa Goranom?"
"A, ne, raskinuli smo. Saznao sam da me prevarila sa Goranom i tu je kraj."
"Evo ti disk Gorana Barea, pusti to, kakav Goran Karan...", konačno je progovorio onaj drugi.

U suprotnom uglu se Goran ljubio sa mojom starom poznanicom Goranom čije je brat Goran studirao sa mnom. Ja sam se pitao hoće li Goran doći večeras, otkako se zaposlio rijetko sam ga viđao.

Onda sam pričao sa Goranom, a on mi je predstavio dva momka koji su htjeli da kupe moju knjigu.
"Ovo je Goran, a ovo... Gane, kako se ti zoveš, zaboravio sam tvoje pravo ime?"
"Goran", kratko je rekao Gane.
"Tako je, Goran. Znači, ovo su Goran i Goran", rekao je Goran njihova imena, ali sam ih ja istog trena zaboravio. Slabo pamtim imena, ali zato lica pamtim baš dobro. Dogovorili smo se da knjige dam Goranu jer se oni s njim često viđaju. Jedan od ta dva Gorana, čijih sam se imena sjetio tek kad su jedan drugog počeli oslovljavati sa "Gorane", rekao je da napišem posvetu Goranki jer on to poklanja svojoj sestri za rođendan.

Onda je izbila tuča na drugom kraju kluba. Glup razlog za tuču, kao i uvijek. Naime, neki je mršavi Goran rekao nekom debelom Goranu da ima ružno ime. Debeli Goran je istog trena poludio i gurnuo ga, onda nasrnuo na njega, ali se umiješao jedan Goran sa naočarama i prekinuo tuču. Zatim smo stigli Goran i ja i pomirili ih. Sva sreća pa nije bilo krvi, jedino je proliveno jedno pivo po nekom Goranu, ali je on već bio polupijan pa mu to nije smetalo, a dodao je, smijući se, kako mu se i na prethodnoj žurci isto dogodilo i da je, kakva slučajnost, i tada bio neoprezan neki Goran.

Ubrzo sam i ja prešao na alkohol. Tada je došao jedan momak i predstavio se:
E
"Ćao. Ja sam Zoran. Sve vas pozivam da dođete sutra na ovo isto mjesto na žurku koju priređuju mladi Zorani Novog Sada, Udruženje Zorana Srbije i Društvo koje njeguje prijateljstvo između Zorana i Gorana. Vaha-hej!"

"Jeeeeeee!" povikali su Gorani, Gorane i Goranke.

"Jeeeeeee!" povikao sam ja jer smo Gorani i ja imali dva zajednička slova u imenu. A i Zoranima sam bio jednako blizak.