Mladi luk

Ne sjećam se kako sam stigao ovamo. Bio sam u nekakvoj papirnatoj vrećici kad su me donijeli. Prije toga sam neko vrijeme proveo u jednom kavezu sa devet cimera. Ubacili su me u moj novi dom, sličan kavez, ali veći, i bio sam sam. Bila je to kućica čiji su zidovi od tankih rešetki. Dolje je bila plastična podloga za otpad i vršenje nužde. U kući su bile i dvije posudice sa hranom i jedna za vodu. Preko kuće su se prostirale i dvije šipke na kojima sam mogao stajati i zabavljati se. Stanem na jednu prečku i gledam u drugu. Onda, kad mi dosadi, promijenim mjesta. Stavili su mi i ogledalo. Pogledao sam se. Bio sam zeleno-plav. Običan mali papagaj. Donijela me ta cura i stavljala mi prst u kavez, tako sam čuo da zove prostor u kome živim, ali nisam ni pokušao to da izgovorim. Bila je dobra ta cura, davala mi je da jedem i na početku je dosta vremena provodila sa mnom. Smijala se kad joj stanem na prst, ili kad ga kljucam. Simpatična cura. Ali, ja ipak više volim papagajke. Kažem, prvih dana mi je posvećivala pažnju, a onda sve manje. Sve sam više ličio na igračku u uglu, postajao sam plišani medvjedić. Sami u kavezu, moj odraz u ogledalu i ja. Nekad sam, kad je vedro vrijeme, vidio ptice kroz prozor. Ne znam koje su. Bilo je i velikih i malenih. Najčešće su bile neke smeđe-crne debeljuškaste ptičice s kratkim kljunom koje su veselo skakutale i pjevale svaki dan. Kako i ne bi, bile su slobodne i imale su društvo. Ja sam ih samo gledao, nisam mogao izaći.

Onda je iz susjedne sobe došao i zec. Živio je na podu i imao je dugačke uši.
"Šta će ti tolike uši?" pitao sam ga nekoliko dana nakon što smo se upoznali jer sam smatrao nepristojnim pitati ga tako nešto ranije..
"Da bolje čujem", odgovorio je.
"A koga ćeš značajnog čuti u ovih devet kvadrata?" pitao sam stojeći na gornojoj prečki, a on me pogledao bez odgovora.
"A šta će tebi krila?" uzvratio je pitanjem.
"Pa da letim."
"Pa s jedne na drugu prečku možeš i pješke preći, samo skoči. Šta će ti krila za ovu malenu prostoriju? Koriste ti isto koliko meni dugačke noge. Napravim tri skoka i evo me na kraju svijeta. Okrenem se i napravim nova tri i već sam na drugom kraju svijeta."

Onda smo se zamislili i nismo pričali ništa jedno vrijeme. Gledali smo u akvarijum na postolju uz zid. Tamo su dvije ribice plivale čitav dan u krug razgledajući krajolik  - tri kamena i šest biljaka. U toku je bio 423. krug, a onda su se spuštale na dno akvarija i tamo su spavale. I tako svaki dan.

Pogledao sam kroz prozor da vidim šta rade one debeljuškaste ptice, vrapci. Tamo sam, u susjednom dvorištu, vidio psa na lancu kako gleda jednog drugog. Tog drugog je vodila ona cura što me je dovela ovamo. Tko zna, možda je hrčku u uglu sobe bolje nego psu, on bar nije na lancu i svake noći okreće točak. Sam bira na koju će stranu okretati, da mu ne dosadi. A kad se umori on se zavuče u piljevinu i spava. I tako otkako sam došao. Kaže da mu tako brže prolazi vrijeme.

A ja sam i ljude vidio kroz prozor. Vidio sam ih kako u 6 ujutro idu na posao, u tvornice, na gradilišta i u kancelarije, i kako se vraćaju umorni 12 sati kasnije, čak i subotom. Vidio sam ih kako nisu zadovoljni, kako dovlače stvari iz velikih supermarketa i kako ulaze u banku blizu zgrade da plate kredite za auto i stan. Vidio sam čak i kako idu na izbore.

Ne mogu reći da nisam pomišljao i na samoubistvo. To mi je izgledalo kao riješenje, kao izlaz. Ali kako? Da se popnem na gornju prečku i da sa jedva dvadesetak centimetara visine skočim na glavu? Ili da se zaletim u rešetke iz sve snage? Možda da prestanem jesti, ali kako ću izdržati kad postanem gladan? Prestanak unošenja vode bi me brže doveo do kraja, ali kako da izdržim žedan? Ili da se utopim u posudici s vodom? Ne znam šta bi bilo ako pojedem vlastiti izmet i da li bih se tako otrovao.

Dani su se vukli jedan za drugim i ja više nisam ni mijenjao šipku na kojoj stojim. Cura koja me kupila mislila je da sam bolestan pa mi je u hranu stavljala dvostruko više vitamina i minerala. I sa zecom sam sve manje pričao, iscrpili smo sve teme. Hrčak je spavao, pas nije dolazio u našu prostoriju, a ribe su, izgleda, bile gluvonijeme i s njima nije bila moguća komunikacija. Jedna je umrla, nažalost, ali su već nakon dva dana stigle dvije nove. S njima je stigla i kornjačica Kornelija. Ona je obično stajala na jednom kamenu i gledala u onaj zid na kome je bio sat. Vjerovatno je negdje čula ili pročitala kako neke vrste kornjača mogu živjeti i do sto godina. I sad je gledala u sat da zna koliko je njoj još ostalo.

A onda je jednog sunčanog dana stigla cura sa kutijom u rukama. Iz nje je izašao još jedan papagaj i pridružio mi se. Cura je stala pored nas, približila glavu kavezu i gledala nas nasmijano: "I, je l' ti se sviđa? Ajde, poljubi je", rekla je ona ne znajući da je ona u stvari on i da od toga neće biti ništa. Mene je zvala Nosonja, a njega Cica. A Cica je bio Cicko, to ona još nije znala. Cicko, moj novi cimer, jedan od papagaja koji je rođen u zatočeništvu i čiji je smisao života bio da bude ukras u nečijoj kući.

Proveli smo zajedno nekoliko mjeseci. Međutim, jednog dana Cicko se probudio ranije nego obično.
"Šta ti je, Cicko?" pitao sam ga jer sam vidio da je uznemiren i da gricka sipinu kost zataknutu između dvije rešetke, što je obično radio kad je jako napet ili nervozan.
"Nosonja, ja ne mogu više ovako. Dosta mi je ovog zatvora. Zec ne može uteći, ribe isto, hrčak samo spava, a ja mislim da je već poludio, a ribama i kornjači nema spasa van ove vode. Ja idem!"
"Kuda ćeš, Cicko?"
"Idem na slobodu. Bolje mi je jedan dan vani nego sto godina ovdje."
"Ali, kako ćeš izaći? Šta ćeš jesti?"
"Ti si vidio da ti ja pojedem sve minerale i vitamine i da jedem duplo više od tebe, je l' tako?"
"Da, ali mi to ne smeta, nemoj zato ići."
"Ma ne, nije to. I oštrio sam kljun na sipinu kost često, jačao sam ga. Ja ću otvoriti ova vratašca, dovoljno sam jak, a prozor je ionako otvoren dovoljno da se provučem."

Pozdravili smo se muški, bez ljubljenja. Poželio sam mu sreću. Rekao je da će mu vrapci pomoći da se snađe, a i da ga ljubav vuče. Zaljubio se u jednu sjenicu koja je svakodnevno prolazila pored našeg prozora jer joj je u dvorištu bilo gnijezdo, a Cicko nije rasista, baš kao što ni ona nije, pa će živjeti zajedno. Pozvao je i mene, ali ja nisam bio dovoljno hrabar. Vani mi je izgledalo ljepše, ali i opasnije. A i nisam mogao ostaviti zeca. Bilo mi ga je žao dok je onako tužno slušao razgovor Cicka i mene, taj zec koji odmalena nije vidio drugog zeca i koji mi je samo nekoliko dana prije toga rekao da bi dao pola života za malu livadicu s pravom travom na kojoj bi skakutao. Cicko je otišao do vratašaca, nagnuo glavu i kljucao. Uspio je otvoriti ih, vrata su već bila razglavljena zbog čestih otvaranja. Podigao je krila i rekao: "Pozdravljam te, moj prijatelju!"

Onda je otprhnuo do prozora, provukao se kroz njega i sa simsa mi se nasmijao, još jednom me pozdravio podigavši krila, i odletio. Dolazio je tokom toga dana, a bilo je tek jutro, da mi kaže kako je vani upoznao vrapce, lastavice, golubove, a i da je sjedio na pravom drvetu. Vrapci su ga počastili pravom pšenicom, a napio se i vode iz oluka. Upoznao je onu sjenicu i dogovorili su se da se vide narednog dana opet. Preletio je i pored radnje iz koje smo obojica došli. Vidio je na istom mjestu razne ptičice, bijele ježeve, miševe, zmije, zamorce, ribice i kronjače. Tužno su izgledali. Baš kao i one igračke u prodavnici pored prodavnice kućnih ljubimaca. Negdje je vidio i velike bijele ptice s krilima, ali nedovoljno velikim za let. To su bili pilići i jedan mu je stari golub rekao da su stari skoro dva mjeseca i da su zato tako uplašeni, te da im on ne bi bio u koži. Isti ga je golub upozorio na opasnosti koje život van krletke nosi, a tu je spomenuo i smrt jednog svog rođaka kojeg je čovjek iz sulude zabave ubio vazdušnom puškom. Spomenu je još automobile, kišu, sove i mačke koje su ljudi ostavili na ulici. Tako je pričao Cicko.

A narednog dana Cicko je došao, a sa mnom je bio novi papagaj, Kićo. Došao je kao zamjena za Cicka. Posao trgovine papagajima išao je odlično. Vrata su bila dodatno pojačana, a Cicko je sletio sa svojom sjenicom. Rekao je da ne mogu imati djece, ali da će usvojiti neke druge ptiće, ako bude trebalo. Dolazio je Cicko i naredna dva dana, a trećeg je sletio i prepričavao mi šta mu se dogodilo. Prozor je bio nagnut pa smo se dobro čuli. Odjednom se iznad njega pojavio sivi soko. Imao je prsten na nozi. Tek što sam uspio da ga vidim, on je kandžama ščepao Cicka čije se lice zgrčilo. Poletio je, a ja sam skočio na višu prečku moleći Boga da ga pusti. Ali sivi soko je išao svom bogu, čovjeku u kožnoj jakni koji je na zemlji stajao s nekakvom navlakom na desnoj ruci i čekao ptičurinu. Soko mu se spustio na ruku. Iz kandži je ispustio mog prijatelja u besvijesnom stanju. Čovjek je bio zadovoljan, nasmijao se. A s obližnjeg gradilišta je sve to vidio mladi zidar Dejan. Čuo sam ga, a kako sam već razumio jezik ljudi, razumio sam kako tužno kaže: "Šta ti je život!"

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Dobar dan, komšija
• Moj brat puši dvije škatulje dnevno
• Majstor u kući
• Ona šeta psa
• Jura protiv nepravilnih glagola

• Generalna [212]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom