Mladi luk

Iskustvo jednog ekologa

mladiluk | 09 Februar, 2010 13:40

Zaustavio sam se pored specijalnog kontejnera predviđenog za plastične flaše. Iz auta sam izvukao vreću za smeće ispunjenu flašama koje sam pažljivo odlagao nakon što sam ih tokom prethodnih tridesetak dana ispraznio. Ubacivao sam jednu po jednu u otvor rešetkastog kontejnera. Zamišljao sam da sam Zufer Avdija. Dobro mi je išlo, imao sam skoro stopostotni učinak. Imao sam u autu dvije velike vreće i jednu malu. Izvukao sam drugu vreću razmišljajući o tome kako u tim vrećama postoje tri vrste flaša - "Jana" kad sam žedan, "Knjaz Miloš" kad pijem gemišt i coca-cola kad dođu gosti. Sad sam zamišljao da sam Zoran Radović.

A onda je odnekud naišla grupica navijača. Imali su šalove oko vrata, onako smiješno zavezane u čvor, kao da nose kravatu. Budale. Ali, zastali su iako nijednog od njih nisam poznao, a nisam imao ni sat pa da me pitaju koliko je sati, a s obzirom da sam nepušač već više od trideset godina nisu od mene mogli dobiti ni malo duvana, kao ni šibice. Nešto drugo ih je, očigledno, zanimalo.
"Brate, šta radiš to?", pitao me jedan od braće i pljucnuo kroz zube pored kontejnera, a onda potegao iz plastične flaše s pivom.
"Čuvam prirodu, brate", rekao sam mu cinično naglašavajući "brate".
"Brate, vidim ja, nemoj meni da se praviš pametan. Kakva je to Jana?"
"Jana, negazirana i bez ikakve arome, čista Jana. Iz srca svetojanskih brežuljaka s 800 metara dubine, u svojoj punoj...", počeo sam ja da mu objašnjavam čitajući s etikete, ali on je bio nestpljiv.
"Janu piješ? Ustašku vodu pored toliko naše!", viknuo je.

Gurnuo me, a onda i pogodio šakom u glavu, a ja sam zbunjen dohvatio onu praznu plastičnu flašu i maznuo ga po glavi. Maznuo ga, kako to glupo zvuči kad se zna čime sam ga "maznuo". A onda su se uključila preostala trojica i ja sam pokrio glavu rukama sjećajući se one pjesme "Zabranjenog pušenja". Bubrezi su ostali nezaštićeni, ali sam ih ipak sačuvao. Brzo su otišli ti huligani. Čuo sam njihove korake i kako psuju. Ustao sam i iz auta izvadio malu bočicu "Jane". Dugo mi nije tako prijala kao tada. Umio sam se, a ostatak sam popio.

Iste večeri mi se javio prijatelj iz Hrvatske. On je u dućan išao vratiti prazne plastične flaše, i tu je igrom slučaja došao do "medenog srca" pa je odlučio da ga kupi i da se osladi. I presreli su ga navijači Dinama, dok je iz crvene vrećice izvlačio slasna srca.
"Šta je, nije ti dovoljno slatko u Hrvatskoj nego jedeš to srpsko smeće?", vikali su .

Pokrio je glavu rukama, ali je ostao bez bubrega. Ekologa ima na sve strane. I budala, još više.

A tri dana poslije toga, ja i moj prijatelj smo išli igrati nogomet na igralište koje je udaljeno 200 metara od kobnog kontejnera. U međuvremenu nisam bio na ispitivanjima kod doktora kao Velja Ilić iako su mene bez razloga precizno pogodili u glavu, i to nekoliko puta. Kad, iz suprotnog pravca naišao je jedan od četvorice. Sjetio sam se opet stiha "Zabranjenog pušenja", ima i sutra dan. Stigao je revanš.