Mladi luk

Moj prijatelj Mišo

mladiluk | 27 Jun, 2008 03:19

Vraćali smo se Zdravko i ja iz škole često daljim, zaobilaznim putem, da nam ne bude dosadno. A tuda je često prolazio Mišo. On je išao poslije podne u školu, bio je četiri ili pet godina stariji od nas. Imao je dugu kosu. Hm, da bi postigao tako dugu kosu, vjerovatno ju je morao puštati bar dvije godine. A bio je visok, žut i popularan, znali smo to. I mi smo bili popularni, ali samo u osnovnoj školi. Ustvari, i nismo baš. Furali smo se na nogomet i muziku, a ne na auta i motore. Onda Mišo prolazi pored nas i mi mu ponosno što ga poznajemo kažemo uglas: "Zdravo, Mišo", ali nekako čvrsto i sigurno, ravnopravno, kao da smo jednako stari i jednako popularni. I jednako visoki. Onda on prekine svoje misli, pogleda u nas i prijateljski kaže: "Zdravo, momci!" kao da smo mu bliski prijatelji. Mišo nas je zvao "momci". Ne, ne, mi nismo bili dečki ili klinci za njega, ni slučajno, a ni balavci. Mi smo bili "momci". On je znao da smo mi na putu da budemo kao on kad budemo išli u četvrti gimnazije. Onda kad on prođe i ostane nam iza leđa, mi kratko šutimo, a zatim laktovima gurkamo jedan drugoga: "Jesi vidio, Mišo nas je pozdravio. Mišo nas pozna, zna ko smo. Jebemti, Mišo nam se javlja."

I tako se to ponavljalo. Mišo je bio naš prijatelj s ulice, Mišo je bio naš prijatelj koga pozdravljamo, Mišo je bio naš stariji prijatelj, a mi smo bili "momci" koje Mišo pozdravlja dok razmišlja o najatraktivnijim curama koje je isto tako znao, a mi smo ih samo sretali na ulicama i govorili kako su lijepe, samo da smo mi stariji, kao Mišo... Svašta bismo radili. Mišo je bio naša veza sa svemirom, sa nedostižnim, sa onim o čemu smo uzvišeno pričali u tim ranim tinejdžerskim godinama. Mi smo poznavali njega, a on je poznavao sve one starije cure koje su nama u tom periodu bile ljepše i od Kim Basinger i od Kelly Lynch. Događalo se po nekoliko puta uzastopno da se sretnemo, namjerno smo dan za danom išli zaobilaznim putem da sretnemo našeg prijatelja Mišu i da se pozdravimo. Nekad se događalo da budemo i u ženskom društvu. A nije mala stvar kad se dogodi da ideš kući s najljepšom curom u školi. I pričate o turniru u nogometu koji organiziraš, ili o albumu Psihomodo popa i kako se vi ne furate na "Ja volim samo sebe" ili "Sexy magazin" koje i nisu nešto, a i svi ih znaju, nego obavezno na neku pjesmu za koju ona nije čula, a vi joj kažete da je to pravi Psihomodo pop, a onda naiđe Mišo i vi ga hladnokrvno pozdravite, a on kaže "zdravo, zdravo" ili "Zdravo, momci", a ona vas ogleda i pita otkud ga znate, a vi kažete: "Mišu? Pa mi smo skoro najbolji prijatelji. Njemu sam posudio novi Psihomodo, zamolio me da mu dam tu ploču na par dana, a ja sam mu rekao da nema problema..."

I onda je Mišo jednu veče naišao kad smo Zdravko i ja sjedili u našoj ulici. Mišo je išao na jezero. Uslijedilo je "zdravo, Mišo" i "zdravo, momci", onda je Mišo zastao, pružio ruku najprije Zdravku pa meni, a onda nas upitao da li bi išli s njim na jezero i da će tamo doći još neki njegovi prijatelji, da ćemo se zezati i piti vino.
Ja sam bio sedmi razred, nikad nisam pio vino, samo mošt. Zdravko isto tako. Malo smo razmišlajli, a onda rekli: "'Ajde, dobro, idemo s tobom". I onda smo ga u stopu pratili, a to nije bilo lako jer je Mišo imao bio visok skoro dva metra i imao je korake nešto kraće od dva metra, ali puno duže nego mi. Spustili smo se do jezera, sjeli za stol uz neku kolibu. Počeli su se skupljati Mišini prijatelji. On nas je svakom svom prijatelju predstavio kao da smo mu neki posebni prijatelji. "Ovo su moji prijatelji", govorio je ponosno. Tek kasnije sam uvidio da je Mišo bio dobar psiholog. A mi smo pružali ruku svakome pri upoznavanju. Onda je neki Matošević donio vino od bijelog grožđa u kanisteru. Vino je bilo žućkasto, kanister bijel, a Matošević smeđ, ali u tom mraku crn. Sjedili smo i slušali njihove razgovore, nismo se nametali, samo smo slušali.

Sutradan je bila nedjelja, imali smo utakmicu, a mlade selekcije su igrale u deset ujutro. Međutim, ni Zdravka koji je bio golman, a ni mene koji sam bio centarfor, nije zanimala utakmica više od ovog druženja. Pili smo vino, ej! Sa Mišom i nekim momcima. Ostali naši saigrači su sa curama negdje sjedili i pričali o New Kids On The Block ili o Jasonu Donovanu, mi smo ovdje raspravljali o muškim temama. Mišo, Zdravko, ja i još neki momci. Nas nekoliko momaka. Desetak. Svi Mišini momci, oni stariji na čelu s tim Matoševićem, i mi mlađi, momci. Onda sam popio prvu čašu vina i bez riječi gurnuo rukom Matoševića, a on me pogledao i brže-bolje dohvatio kanister da napuni praznu čašu. "Je l' dobro vino, šta kažeš?"
"Nikad nisam pio bolje", odgovorio sam mu i rekao da se zahvaljujem kad je čaša bila puna. Poslije su došle neke cure. Jedna se prezivala na S, zaboravio sam kako, znam da je završavalo na "ić". I imala je lice kakvo je teško i zamisliti i ona je bila najljepša među tim curama. Imala je i mlađu sestru koja je bila stara kao ja i za koju smo tvrdili da je baš lijepa, ali njena starija sestra je bila još ljepša. Ona je rekla da se izvinjava što malo kasni, a onda je pogledala u nas dvojicu. Vjerovatno nas nije zapamtila iako smo se puno puta sreli. Mi smo nju vrlo dobro pamtili. "Ovo su moji prijatelji...", počeo je Mišo upoznavanje. "Ustao sam sa klupe i pružio joj ruku, a onda ponosno rekao: "Mi smo Mišini prijatelji, nas dvojica", a ona se nasmijala i onda sjela, pa je počeo razgovor o maturi. Mi smo bili jednu godinu udaljeni od male mature.

Oko jedanaest i petnaest smo krenuli kući. "Vidimo se sutra, Mišo", rekli smo mu i pozdravili sve ostale. "Vidimo se, momci", rekao je i podigao visoko ruku i veliki dlan kojim nas je pozdravljao. Sreli smo usput neka dva mangupa iz škole. "Otkud vas dvojica?" pitali su nas.
"Idemo s jezera, tamo smo bili s Mišom i nekim momcima, a došle su i neke cure pa smo se malo zezali s njima. Pili smo vino, a sad idemo malo u ulicu..."
Nastavili smo dalje s ukusom vina u ustima.

Šesnaest godina kasnije, Mišo je i dalje moj najbolji prijatelj. Mislim da ćemo se vidjeti na koncertu Markyja Ramonea. Mislim i da ćemo tada popiti vino. Neće ga donijeti Matošević, snaći ćemo se sami. Od svih Miša koje poznam, Mišo je stvarno moj najbolji prijatelj. Da, bilo je to 1990. Da je bilo 1993. mogao bih reći da je to bilo onda kad sam imao 16 i kad sam upoznao tu curu koja je kasnila, a i kad sam prvi put popio vino. U ustima i dalje osjećam ukus tog vina. Da nije bilo te večeri, možda ni sad ispred mene ne bi stajala čaša "Krstača".