Mladi luk

Dobar dan, komšija (prvi dio)

mladiluk | 13 April, 2007 13:05

Zvono me probudilo tačno u osam. Neko je stajao ispred ulaznih vrata. Navukao sam trenerku i majicu i neumiven otrčao da vidim ko je jutarnji gost. Božić nije, juče nije bio badnji dan, nije položajnik u pitanju, to je sigurno. Provjerio sam kroz špijunku. Bila je to žena što naplaćuje čišćenje stepenica. Ustala je u pola sedam da bi meni došla naplatiti 200 dinara tačno u osam.
"Izvolite", pružio sam joj novce.
"Hvala, do viđenja."
"Vidimo se za mjesec dana."

Otišao sam u kupatilo, obavio malu nuždu, umio se, onda sam obavio i veliku nuždu i dok sam prao ruke zvono se opet začulo. Ko je sad? Da nije dvestodinarka bila lažna? Žena se vraća po drugu novčanicu. Obrisao sam ruke, pojurio prema vratima, otvorio, a ono poštar ispred mene. Donosi nešto što trebam potpisati, a i pismo iz Mladinske knjige. Kažu da sam ušao u uži izbor za nagradu od dva miliona dinara. Ja i mojih osam komšija smo ušli u uži izbor, svi smo dobili obavještenja u kovertama. Divljak sa trećeg sprata je ispao. Zahvaljujući Mladinskoj knjizi biću bogatiji iako ni sad ne znam šta ću s novcem.

Kupio sam novine, pojeo dva tosta i popio litar jogurta. Prijao je nakon jučerašnjeg Nikšićkog piva. Ne znam šta mi je, ali u posljednje vrijeme mi baš prija to Nikšićko. Dok sam listao sportske stranice na kojima su novinari veličali prvo mjesto Intera u konkurenciji Katanije, Mesine, Manfredonia i Iskre iz Bugojna, neko je opet stajao na vratima. Ovo mora biti neko ko je došao da malo popričamo, da se družimo. Otvorio sam. Dva mala Cigana. Moji prijatelji čija imena nisam znao. Jedan je bio slinav, a drugi ne. Ovaj što nije bio slinav mi se obratio:
"Gde si, brate?!"
"Evo me, brate. Kako si?"
"Evo, brate, dobro. A ti?"
"Dobro sam, brate. Kako si ti, brate?" pitao sam slinavog.
"Dobro sam, brate", rekao je sramežljivo moj slinavi tamnoputi brat.
"Imaš nešto za nas, brate?" pitao je onaj veći.
"Brate, uvijek imam za vas", odgovorio sam i donio mu dvije jabuke, papirne maramice i sto dinara.
"Hvala, brate", rekao je veći.
"Hvala tebi, brate. Samo nemoj da kupujete cigarete za te novce", upozorio sam ih očinski.
"Brate, cigarete koje ja pušim koštaju sto dvadeset dinara", rekao je osmogodišnji pušač.
"Kupi buhtlu ili slani štapić, takozvani slanac, ima i sa susamom u boljim pekarama. Jedite nešto."

Zatvorio sam vrata, sjeo za kompjuter, provjerio poštu. Ništa, samo Amazon javlja da je izašao neki disk. Njemački Amazon, to se podrazumijeva, od prljavih Engleza ništa ne bih naručio. Onda sam pojačao Avril Lavigne, novi album. U pauzi između dvije pjesme čuo sam zvono. Kakva gužva pred mojim vratima. Neki brko je tražio Radivojevića, nekadašnjeg vlasnika stana.
"Kakav peh", počeo sam. "Da ste došli samo trinaest godina ranije, našli biste ga ovdje. Ovako ništa, otišao je kad smo mi kupili stan koji nam je on prodao, a u kome se ja sad nalazim. I nikad nije došao ni u goste."
"Izvinite na smetnji."
"Izvinite vi. Neugodno mi je što nema Radivojevića. Živjeli!"

Vratio sam se kanadskoj pop-pank princezi i pravljenju dnevnog plana. Milion obaveza. Milion zadataka. Ko će to sve stići uraditi. Možda je bolje da odem nazad u krevet i sve ostavim za sutra. Tokom izvršavanja jednog od zadataka, neko je kucao na vrata.
"Imaš zvono, pozvoni!" viknuo sam iz zajebancije dok sam se u smeđim šlapama vukao da otključam, a on je zajebanciju shvatio pa je pozvonio tri puta dugo. Znači da je hitno. Prema očekivanju, bio je to mamlaz iz vojnog odsjeka. Bio je sličan mamlazu iz suda. Prepoznao sam ga, taj me uhvatio kobne 2004. Pogledao sam ga nadmoćno. Tražio je nekog Željka.
"Ja sam Željko", rekao sam iako mi ime uopšte ne počinje na Ž, a nemam ni ta komplikovana slova u imenu kao što je LJ.
"E, konačno sam te našao, Željko. Dolijao si, sad si naš", zarežao je pobjedonosno.
"Kako vaš?"
"Javi se sutra u kasarnu, regrutacija je u sedam i nemoj ništa da jedeš, a za petnaest dana spremaj stvari, ideš u vojsku. Konačno smo ti dohakali, Željko."
"I ja sam vama dohakao, Baltazare. Nisam ja Željko, samo se šalim jer sam jutros radostan."
Ubrzo je shvatio da ja stvarno nisam Željko, podvio rep i otišao. Bio je iskusan, radio je i devedesetih. Kad mi je okrenuo leđa, ja sam se glasno nasmijao, a onda sam se desnom šakom uhvatio za mošnice, pobjednički kao Dragan Stojković 1986. u Atini, i vratio se u stan.

Na novu priliku nije se dugo čekalo. Zvono je bilo jednako glasno, ali je moj hod postao oprezniji. Ispred mene je stajao brko iz suda. Taj me jurio zbog nečega za šta nisam bio kriv.
"Jeste li vi...", počeo je, a onda pogledao u papirić i pročitao moje ime.
"Ni slučajno, on uopšte ne stanuje u ovom ulazu."
"A ko si ti", prestao mi je persirati.
"Ja sam podstanar Željko Radivojević."
"Izvini, Željko, na smetnji."
"Živjeli, gospodine."

Vratio sam se i pojačao "Hinder" do kraja. Jebemti. Otkrio sam taj bend zahvaljujući vještini kojom sam ovladao u torrent kampu prošle jeseni na obuci.

O, kakvo čudo, pola sata nakon toga zvonio je još neko. E sad mora biti neko poznat, nemoguće je da se ljudi ne druže više i da na vrata dolaze samo ovi koristoljubivi. Da, bila je to polupoznata djevojka koja je prala stepenište, dvadeset godina mlađa od one koja je naplaćivala njen rad. Zamolila me za kantu vode. Ulio sam malo više od pola kante, voda je bila između tople i vruće. Ona mi se zahvalila, a ja sam rekao da dođe opet.

Vratio sam se poslu razmišljajući ko će sljedeći zalutati u moj ulaz i pritisnuti moje zvono...

(nastaviće se tokom dana)