Mladi luk

Alice Cooper me pozvao na žurku koju je pravio u svojoj novoj kući u Detroitu. Rekao je da obavezno dođem jer se dugo nismo vidjeli. Odgovorio sam da ću doći sigurno, ko bi bio lud da odbije žurku kod Alicea Coopera. Došao sam kući, pustio njegov album Dirty Diamonds, a onda počeo brzo spremati stvari. Zazvonio je telefon, pomislio sam da je Alice nešto zaboravio reći, iako on nema običaj da zaboravlja. Ili se plavooka sjetila da mi nešto kaže? Ipak, bili su to moji prijatelji čija me boja očiju nije zanimala. Zvali su me na mali fudbal. Odgovorio sam da nemam vremena jer žurim na put.

Brzo sam pokupio sve što mi treba, a nisam mnogo ponio. Onda sam uzeo flašu Merlota jer Alice voli slatkasta crna vina i skočio u radnju preko po još neke sitnice za njega, a kupio sam i kafu za njegovu ženu, mljevenu kafu, jedan kilogram. Pokupio sam sa polica i neke slatkiše jer Alice, baš kao i ja, jako voli slatko. Ostale poklone ću kupiti u Americi.

Brat me odvezao na aerodrom u Surčinu, avion je poletio i ja sam se uskoro našao u Tivtu odakle sam stopirao za Bar jer su autobusi tamo rijetki i ne voze po redu vožnje nego kad vozač procjeni da bi mogao krenuti. Ljudi su tamo dobri i imaju običaj da stanu stoperima. Jedan mi je stao, i baš je slušao Alicea Coopera, album Eyes Of Alice Cooper.
"Dokle, dečko?" pitao me.
"Do Detroita."
"E, šteta, Detroit ti je na drugu stranu, ja idem za Bar."
"Dajte do Bara, odande mi kreće brod."
"Upadaj", rekao je i mi smo krenuli.
"A đe ćeš po ovu vrućinu u Detroit?" ponovo me pitao jer je tog dana bilo neobično toplo za oktobar.
"Povao me Alice Cooper na žurku, a dugo se nismo vidjeli pa je ovo prilika. Sagradio je novu kuću, četiri godine je zidao pa sad slavi."
"E, a i ja bi s tobom, al' moram da radim. A znam kako je s majstorima, i ja gradim. Muka ti je to."
"Alice je često na turneji, a voli nadgledati majstore, takav je. A voli i popiti s majstorima, ali samo bezalkoholno pivo. I, eto, konačno je završio i uselio, iako je pretežno u Feniksu."
"Znam ga ja, bio sam ja na koncertu u Zagrebu kad je bio. A i dan danas ga volim. Mnogo ga pozdravi. Reci da ga je pozdravio Rade iz Tivta."
"Reći ću mu to čim ga vidim, to ću mu prvo reći."
Rade je imao voćnjak, mandarine i nar, i volio je žešću muziku. Volio je on i mandarine i nar, ali muziku posebno. Stalno je pričao o tome dok smo putovali, a onda mi je poželio sretan put i izrazio nadu da ću naći tamo neku lijepu Amerikanku, znao je iz filmova da su Amerikanke lijepe, i da će me on opet povesti kad se vratim.

Brod je bio u luci, smjestio sam se i kad smo krenuli ja sam zadrijemao. Sjećam se kad smo prolazili pored Malte. Bio je ovo brzi brod koji se ne zaustavlja u svakoj luci i u svakoj državi, pa smo samo prošli pored Malte, a neka djeca su nam mahala s obale. Odmahnuo sam im, a ta su djeca zadovoljno vrištala, smijala se, trčala uz obalu i mahala nama putnicima sve dok jedan sa crvenom kosom nije pao s rive u vodu, pa su se onda smijali njemu i niko više nije gledao brod. Izdaleka sam vidio kako su zatim sva ta djeca uskočila u vodu i glasno se smijala. Nikog zanimljivog na brodu nisam upoznao, a Amerika je bila još uvijek daleko pa sam sišao u Kaljariju i uhvatio autobus za Rim odakle sam avionom nastavio za Njujork.

Stjuardese u avionu su bile mlade i zgodne. Gledao sam u njih dok su prolazile, a povremeno sam posmatrao ljude u avionu. Nije bilo mnogo putnika koje sam mogao vidjeti. Vjerovao sam da sam ja jedini koji ide na žurku kod Alicea Coopera. Onda je naišla jedna stjuardesa i donijela mi šampanjac i kikiriki koji sam naručio, nasmijala se i sjela pored mene. Kratko smo pričali, ona mi se požalila kako joj je veza u krizi. Eh, uvijek sam nailazio na takve koje hoće da mi se povjere, valjda zato što imam lice kojem ljudi vjeruju. Onda je otišla jer je morala raditi, a pored mene se pojavila nova stjuardesa baš kad sam namjeravao prelistati novine. Počeli smo pričati na engleskom, ali mi je ona ubrzo rekla da je porijeklom iz bivše Jugoslavije. Onda smo pričali na jeziku za koji bi Srbi rekli da je srpski, a Hrvati da je riječ o hrvatskom. Tim jezikom je ona govorila. Razumjeli smo se bez problema. Ona nije imala problema sa dečkom, bila je udana, pa joj je dečko bio muž. Ipak, ni muž joj nije pravio probleme pa smo pričali o muzici, a ona je rekla da voli Ramonese. Odmah mi je postala još draža. Imala je ravnu žutu kosu, iako je jedan mladi Talijan prokomentirao kad smo ulazili u avion da joj je kosa plava, ali nikad nisam vidio pile plave boje, a njena je kosa bila kao malo pile, žuta. Ona je imala i velike oči i lijepo se smijala, nekako iskreno, i samo kad sam rekao nešto smiješno i duhovito, a ne bez razloga. Onda je ustala i krenula kod putnika u drugoj klasi aviona, zastala, okrenula se i pitala:
"Izvinite, moram vas pitati, jeste li vi onaj pisac?"
Nasmijao sam se jer je znala za moju knjigu o maloj Ramoni. Kakva slučajnost na šest hiljada metara iznad Atlantika!
"Ne bih ja sebe piscem nazvao, bio bih neskroman da to kažem."
"Onda ostanite skromni. Čitala sam Malu Ramonu", rekla je, nasmijala se zavodljivo i nestala. Nije se vratila do kraja leta. A i bila je udana. Dovoljno je bilo što je pročitala moju knjigu, a još je bolje bilo što joj se i svidjela. Bio sam joj zahvalan na tome. Kad sam izlazio iz aviona, ona me pogledala, sreli smo se i mahnula mi je uz jedno mekano 'ćao'.

Pogledao sam na sat, pomjerio ga šest sati unazad, i shvatio da imam dovoljno vremena da razgledam grad. Do Detroita sam imao 600-700 kilometara. Odlučio sam opet stopirati, kao neki Amerikanac iz filma. Da sam bio Amerikanka, imao bih veće šanse da mi neko stane. Najprije sam malo prošetao Njujorkom, a onda metroom izbio u zapadni dio grada. Nikad nisam bio u Njujorku pa sam pitao jednog čovjeka kako da stignem do Detroita, ali on je bio iz jednog malog grada pored Atlante i nije mi znao odgovoriti. Zatim sam isto pitanje postavio nekom mršavom gospodinu, a on mi je rekao da se i on izgubio i da već  tridesetšest sati tumara gradom dezorjentisan.
Pitao sam još jednog mlađeg čovjeka koji je izgledao da baš to zna:
"Izvinite, da li mi možete reći kako najlakše da stignem do Detroita, a da ne idem avionom?"
"Ideš za Detroit?"
"Da."
"A odakle si?" pitao je sasvim ozbiljan kao da je on strogi profesor, a ja đak koji nešto mulja.
"Iz Srbije, iz Novog Sada."
"E, pičko dođoška, pun mi je kurac vas koji ste došli u Njujork koji je bio najčistiji i najbolji grad na svijetu dok niste došli, i sad si mene našao da pitaš gdje je Detroit, a ja zbog vas takvih i zbog crnaca, zbog Meksikanaca, a posebno zbog Indijanaca nemam posao, seljačino smrdljiva..."
"Ej, ej, šta ti je?" pitao sam iznenađeno, a mladi Amerikanac je bio ljut. Onda je zastao i odjednom se nasmijao.
"Ma daj, šta ti je? Pa zezam se s tobom, ej! Šala! Spass, što bi rekli Germani. E, vi Evropljani, nikad se nećete naučiti šaliti na pravi način, kao da ste Prijatelje gledali pa mislite da je to humor. Dođi da ti pokažem, i ja idem u tom pravcu, a uvijek kad idem u Detroit stopiram, tako je najzanimljivije."
On se zvao Brian i njegov je djed došao iz Njemačke u Ameriku, tamo je upoznao njegovu baku koja je stigla iz Francuske i vjenčali su se. Iz tog braka Nijemca i Francuskinje rodio se Brianov tata, Amerikanac. Brian, isto Amerikanac, u Evropi nikad nije bio. Kad smo se rastajali, on mi je poželio sretan put, ugodnu žurku i da u Srbiji konačno skinemo Lukašenka s vlasti, a onda se nasmijao.

Stao sam uz neki put. Bila je gužva, a i neka autobusna stanica je bila nedaleko od tog mjesta pa sam, ako mi dosadi stopiranje, mogao otići na autobus. Dva auta su prošla, nijedan se nije zaustavio. Onda još dva, ništa. Onda sam ja dva propustio dok sam otvarao coca-colu, i to onu u limenci. Onda još nekoliko dok sam pio taj zdravi napitak. A onda sam podigao prst i stao je neki dugački auto sa zatamnjenim staklima. Otvorio mi je vrata visoki čovjek bez kose na glavi. Bio je skoro pogrbljen u autu, imao je sigurno dva metra i naočale za sunce kroz koje me gledao. Pitao sam da li bi me povezao do Detroita. On je rekao da mi je zato i stao, da ponekad ne voli putovati sam. Dok sam stavljao torbu sa stvarima na zadnje sjedište, čuo sam kako svira Today, jedna od mojih omiljenih pjesama Smashing Pumpkinsa. Popio sam posljednji gutljaj coca-cole i praznu limenku bacio u kantu za smeće, a onda sjeo na prednje sjedište. Postao sam suvozač. Onda sam konačno pogledao u vozača, a da mi sunce ne ide u oči i imao sam šta vidjeti - ja sam upravo postao suvozač Billyja Corgana, vođe grupe Smashing Pumpkins...

(nastaviće se)

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Dobar dan, komšija
• Moj brat puši dvije škatulje dnevno
• Majstor u kući
• Ona šeta psa
• Jura protiv nepravilnih glagola

• Generalna [212]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom