Mladi luk

MIŠ U STANU - I DIO

mladiluk | 07 Jul, 2007 13:46

Kiša je padala čitav dan i nisam mogao izaći iz podruma. Vrijeme sam pametno potrošio, uspio sam naći ulaz u cijev ventilacionog otvora. Bio je to san svakog miša. Moje razvijeno osjetilo njuha odvelo me već u prizemlje. Njuškom i prednjim nogama pomakao sam metalni otvor i našao se u plakaru. Bio je to raj. Nikad nisam vidio toliko hrane. U mojoj mnogobrojnoj porodici samo smo mogli sanjati o ovakvom izobilju. Kod nas je vječno bila kriza. Pričao mi je deda jednom kako je ušao u neku kuću kroz prozor ostave. On i jedan njegov prijatelj. Živjeli su tamo dvanaest dana. Prijatelj je stradao jer ga je uhvatila mačka, a deda je pobjegao. Vratio se duplo deblji nego kad je otišao u kuću. Tada je dobio i nadimak Štakor, zbog veličine.

Plakar je imao četiri sprata. Sišao sam u prizemlje. Spustio sam se hrabro, ništa nisam čuo, stan je bio prazan. Dolje sam šuškao po najlonskim vrećicama u kojima su stajali krumpir i luk pa sam pobjegao na prvu policu jer sam se uplašio da ne otkrijem svoje prisustvo. Ionako u tim vrećicama nije bilo ništa zanimljivo. A gore, na prvom spratu, tako sam zvao policu iznad najniže, naišao sam na tijesto. Hm, perfektno. Jednom smo ga moj prijatelj Mišo i ja našli u kontejneru, isto ovo, talijansko, Barilla. Dobro da nije Danubius jer sam gadljiv na crve koji se tamo mogu naći. U ovoj kuhinji sam našao dvije kutije tijesta. Oooo, kakva gozba me očekuje! Na polici iznad pronašao sam vaniline šećere, običan šećer, šećer u prahu, brašno, rogač, nešto što nisam znao šta je i cimet. Ušmrknuo sam malo cimeta desnom nozdrvom i zadovoljno legao da odmorim grickajući jedan badem. Ubrzo sam se povukao u vrećicu sa ekspandiranom rižom, namjestio se i zaspao.

Probudio sam se kad sam čuo škripu kvake na kuhinjskim vratima. Istog sam trena pogledao otvor za ventilaciju. Da li da šmugnem ili da rizikujem i ostanem sakriven? Odlučio sam da ostanem tu. Ionako u podrumu nisam jeo već dva dana, otkako smo imali zakusku gdje je služena neka vlažna piljevina. Sakrio sam se iza flaše sa rumom. Ubrzo sam čuo zatvaranje vrata i moj puls se vratio u prvobitno stanje. Pojeo sam još pola badema, a onda se sputio ispod prizemlja i izvršio nuždu na pločicama. Vratio sam se gore, pojeo drugu polovinu badema, a onda opet krenuo dolje. Kad sam se vratio, liznuo sam malo kakaa u prahu vjerujući da će mi to pomoći. Tako mi je deda pričao da je radio kad se prejeo grožđica i dobio proliv, pa mu je onaj prijatelj što ga je mačka pojela dao savjet da uzme kakaa. Vidio je to od ljudi, tako je rekao.

Iako je sve izgledalo kako treba, nisam se dugo zadržao u tom plakaru i u toj kuhinji. Bila su dva razloga. Prvi je taj što je stalno neko dolazio u kuhinju i gurao ruke u plakar. Jednom je taj neko uzeo rezance koji su stajali u plastičnoj posudi u koju sam se jednom pomokrio kad mi se nije dalo ići dolje. Stalno sam bio u strahu. Izgleda da je to bila neka višečlana porodica. Ili su samo puno jeli. Drugi razlog je bio taj što je bila slaba komunikacija kuhinje sa ostalim prostorijama, a to mi je bilo važno u slučaju da moram bježati. Na kraju krajeva, baš mi se jedno jutro jela palenta, a u ovom plakaru je nije bilo. Dva puta sam pretražio, ali ništa. Morao sam poći na prvi sprat zgrade da vidim šta se gore događa, kakve su zalihe. Prešao sam preko pakovanja oštrog brašna. Sjetio sam se jednog mog dalekog pretka. Taj je čitav život proveo u pekari. A dugo je živio. Kažu da ga je na kraju neki pekar satro oklagijom. Bio je tako debeo i spor taj moj predak da ga je pekar lako dohvatio. A jednom je za malo izmakao da završi u polubijelom kruhu. Kažu da je vidio svojim očima svog cimera kako nestaje u tom polubijelom tijestu. Ušao sam u ventilacioni otvor, bacio pogled na svoje doskorašnje boravište, a onda njuškom vratio otvor u prvobitno stanje i krenuo gore...

(nastaviće se, ako me ne uhvate)