Mladi luk

Predsjednik pred mojim vratima

mladiluk | 18 Maj, 2012 11:47

Kad sam začuo zvono na vratima očekivao sam prijatelja koji je svratio na jednu kafu i pet-šest rakijica usput, uz kafu. Ali nije to bio moj prijatelj koji voli kafu. Nije bila ni atraktivna komšinica koja je svratila da vidi šta radim dok se penje na svoj deveti sprat, pa prolazi pored mog petog, jer joj je penjanje uz stepenica logičnije od vožnje liftom i naknadnog odlaska u teretanu ili na aerobik. Nisu bili ni “kirbijevci” sa usisavačima, ni Jehovini svjedoci sa šarenim knjižicama, pa ni komšija koji skuplja priloge za dovršetak gradnje crkve, ni mali prijatelji Cigani koji su došli da im dam “koji dinar”. Bio je to predsjednički kandidat Boris Tadić iz Beograda. Imao je građevinski šljem na glavi. Radi se, pa zato. I bio je u bijeloj košulji zavrnutih rukava jer čeka investitore. Podsjećao je imidžom na Busha, onog glupljeg od dva najpoznatija.
 
Donio mi je Boris Tadić vrećicu u kojoj je bila salama, da me nagovori da idem na izbore.
 
- Evo, mi mislimo na tebe, donijeli smo ti salame i parizera, a ima i dva para kobasica, jedan par domaćih i jedan par uvoznih.
- Ooooo, parizer – obradovao sam se kad sam zavirio.
- Ima i jegera, dva para, znam da voliš – dodao je Vuk Jeremić. 
- A mesni doručak? 
- Nema, pojeo Mrka dok smo dolazili ovamo. Ogladnio je na gradilištu, radi od zore do mraka.
- A pašteta, šta je s paštetom?
- Kakvom paštetom?
- Pa moj prijatelj je za prvi krug dobio i paštetu, a sad za drugi, kad je važnije, meni je uskraćujete.
- Pa u paketu bi trebalo biti i to – začudio se Pajtić. Pogledao je sadržaj poklona, pa u šefa stranke.
- Šefe, ja sam pojeo paštetu dok sam čekao da dođem na red u Savetu bezbednosti – obratio se Borisu Vuk Jeremić, u majici na kojoj je pisalo “Kosovo je Srbija”, što mu je u prošloj kampanji dao njegov prijatelj Koštunica iz sela Koštunići. – I Nole glasa za nas – dodao je Jeremija značajno, dok su mu rukavi bili zavrnuti baš kao šefovi.
- Izvini, nema paštete. Poslaćemo poslepodne Pajtića da ti donese dve, samo ti zaokruži mene da budem predsednik. Glasaj, jer ako ne glasaš onda ću izgubiti i moraću btii premijer, ako izgubim – objasnio mi je Boris.
- Da, a Cvetković odlično obavlja tu ulogu.
- Cvetković? Koji Cvetković? Ko je to? Tu sam neiskusan, kao premijer, ipak sam predsednik već bio i imam ugled. 
- Sreća pa ćete sad biti drugi put, treći nije dozvoljeno. 
- Ne treći put je dozvoljeno, četvrti nije dozvoljeno. Glasaj, pobedimo zajedno!
- Glasaj, glasaj; prijatelju ne daj da te niko zavede, zato glasaj za sebe, glasaj za sebe… – pjevušio je Jeremić hit iz devedesetih.
- Idem toga dana na put, u jugozapadnu Srbiju, ne znam hoću li stići na glasanje.
- Ma odloži put. A za četiri godine ćeš stići jer ćemo imati nekoliko koridora i motorway – rekao mi je Boris, a dugokosi komšija koji je baš tada prolazio s loptom ispod ruke dobacio je: “Motorvei? Mrkonja koma, Paitić patos, Trivan ponos, Đilas neverue, Petrović aplauz, a Jeremia Kosovo je Srbia.”
- Daću vam jedan savjet za kampanju; nemojte zaboraviti ono pitanje kome biste dali da vam čuva decu. To je ključno pitanje. Sretan je onaj ko djecu vama ostavlja na čuvanje, a nesretan onaj ko ostavlja protivniku. Dajte to.
- Da, i ono – biće rata ako pobedi on, samo da znaš.
- Znam, to kaže i Jelena Trivan. Pa oni su stavljali barikade na Kosovu prošle godine, zar ne? – pitao sam, a oni su se zbunili kao da su ih oni stavljali. 
- Bit će rata kažu svi, al ja ću umrijeti od ljubavi – zapjevao je zaneseni Mrkonjić, pa je poslao jedan zaljubljeni SMS.
 
Onda su otišli, a jedan mi je dobacio da ne zaboravim da su doveli i Đorđa Balaševića da pjeva, a njega narod voli i narod je uvijek u pravu, i da to moram znati cijeniti jer će mi polomiti bagrenje ako ne budem glasao i da oni računaju na nas, premda koncert nije imao veze s izborima.
 
- Mi ti šaljemo čestitku za rođendan uvek. A oni? A oni? Uzmi to u obzir, nije to mala stvar, seti se ko te se uvek seti i zakruži nas. Koliko smo učinili i za tebe, seti se samo – dobacili su, a ja sam ostao razmišljati kako su oni to učinili za mene kad za sebe najviše mogu učiniti ja sam.
 
Boris je požurio jer je iza zgrade nalazi vrtić, pa se išao slikati s djecom koja su ga čekala, a mamama je dijelio autograme.
 
Pajtić je stvarno došao s ostatkom poklona, a donio mi je i vino sa svojom fotografijom na etiketi. Morao sam mu uzvratiti na poklonu pa sam mu dao teglicu krastavaca i zalijepio svoju fotografiju na teglu. Nasmijao se srdačno, toplo i iskreno kako samo političari mogu. Donio mi je 2 000 dinara u koverti, i obećao još 1 000 na biračkom mjestu.
 
- Dinara ili evra?
- Dinara. Znaš li ti koliko ima neodlučnih i nezainteresovanih glasača koje treba podmazati?
- A ja mislio Dinkić poslao dug, ali ne bih ga uzeo, neka ima da kupi veći stan, da se ne gura u onih mizernih 150 kvadrata.
- Ma kakav Dinkić, ali mogao si se…
- Znam, mogao sam se učlaniti u njegovu stranku pa da mi zaposli sve rođake do sedmog koljena, znam. Šta ćeš kad imam nesposobnu rodbinu, a tamo kod njega je stučnost ispred svega, a posebno politike. 
- Ali sad je kasno jer je rekao stop stranačkom zapošljavanju.
- Kad on nešto kaže to je zakon.
 
Iz džepa je izvadio tu paštetu, pa mi pružio.
 
- Pozdravio te i Bora Novaković. On mnogo radi, a im i tzv. duple funkcije pa ne stigne doći. Betonira i asfaltira po ceo dan. Hoće da ostavi neki trag, a jedva spaja kraj s krajem od prvog do provog, slabe plate. Otvara sutra 1 200 kilometara kanalizacije pa je zauzet. Nazvaćemo je Briselski kanal, da se približimo Evropi čiji smo deo, što potvrđuje i Bulevar Evrope, sam naziv ti govori. I gledaj našeg predsednika večeras na televiziji, gostovaće istovremeno na dve, a onda na još jednoj, pa posle u jednoj zabavnoj.
 
Izgledalo je da su osigurali glas – hrana, novac, pozdravi, nema razloga da ne glasam.
 
Oko podne je stigao Čanak, sretan zbog rezultata u prvom krugu i popularnosti u reality emisijama. Cirkus je još trajao.
 
- Zdravo. Šta je ovo, Veliki brat ili Sve za ljubav? Jeste li to došli na motornim sanjkama? – upitao sam ga.
- Ma kakvi, nema snega, došao sam helikopterom – odgovorio je, a onda mi dao olovku s kojom treba da glasam.
- Jesu li to one s kamerom, što koriste američki astronauti i tajni agenti, i koje se koriste i za izbore u Srbiji?
- Tako je – rekao je, a onda malo zasvirao na tamburici, a ja sam aplaudirao i rekao da ništa bolje nikad nisam čuo.
- Bravo! Pratim vas ja i na Twitteru, šteta je propustiti takve mudrosti. Hvala vam što se borite za sve nas. Hvala.
- Ti budi spreman u nedelju, dolazi vozač po tebe da te vozi da glasaš za Borisa, a vratićemo te i nazad. 
- E, a šta ako ne budu radili kako treba, a vi za njih agitirate? Onda morate preuzeti odgovornost jer ste dio toga.
- Ma ne brini, uvek se ja snađem, narod kratko pamti.
Dobio sam i listiće.
- Mi smo već zaokružili, da ne moraš ti, a olovkom samo snimi da nisi zaokružio i ovog drugog.
Nešto kasnije su me zvali telefonom. Bila je to Jelena iz DS-a, tako se predstavila.
- Je l’ možemo da računamo na vaš glas – pitala me.
- Da, sto posto! Srbija mora ići napred, a ko ne glasa za Borisa ili precrta listić taj destabilizuje zemlju i zvecka oružjem!
- Baš tako. Onda smo se dogovorili. Da li treba da vas još poneki put podsetim telefonom?
- Apsolutno. Zovite me svaki dan ujutro i naveče da ne zaboravim. I pošaljite mi SMS, ima Dačić moj broj.
 
* * * * *
 
Mislio sam da je gotovo s predizbornom kampanjom. Međutim, narednog jutra se pojavio Tomislav Nikolić, domaćin, a s njim i Aleksandar Vučić, isto domaćin.
 
- Kakva ti je to rupica na sakou – pitao sam ovog mlađeg.
- Nosio sam bedž nekoliko godina tu, pa je ostala rupica. A kriza je zbog režima pa nemam za novi sako. Ali neka te to ne zbuni.
- A sad više ne nosiš bedž? 
- Ne. Bedževi su demode i zato ih ne nosim od 2009. godine.
- Došlo je do kraja, moramo da menjamo. Glasaj za nas da te spasimo – ubacio se Toma.
- Ja obično glasam za one koji imaju ljepše plakate, na osnovu toga donosim odluku. 
- Mi imamo skromne, ali su lepi.
- Znam, i zato mislite da vas treba nagraditi.
- Upravo tako.
- Neki su mi juče rekli da ste se vi pokazali devedesetih i da ste opasni.
- To nismo bili mi, to su bili neki drugi mi. Mi smo sad novi mi, nismo više oni stari mi. A stari mi su oni što sad s njima prave koaliciju, ali kažu da nisu stari oni nego novi oni, a da mi nismo novi mi nego da smo još uvek stari mi.
- Sasvim jasno. Ali ja sam obećao već njima, tako da sad…
- Aco, daj poklon za domaćina – dobacio je Toma, a Vučić je izvadio iz vreće koju je nosio glasački listić i dao mi ga, pa dodao i kovertu sa 2 000 dinara.
- Toliko i oni daju.
- Ali oni daju tuđe, daju tvoje tebi, što su ti uzeli sad ti daju, a mi ti dajemo naše, i to od srca.
- A ako ipak budem glasao za njih, ne znam… Daj mi recite hoće li stvarno biti onih sto milijardi za nas što dolaze na istočna vrata? To je oko 14 hiljada eva po glavi stanovnika.
- Biće i 200, samo glasaj za nas.
- E, daj mi objasnite, kad ste već tu, zaboravio sam pitati one juče; kako to da imamo 7,2 miliona stanovnika, a 6,8 miliona glasača? To znači da imamo samo 400 000 maloljetnih.
- Ma pusti ti matematiku, evo ti novci da glasaš za nas. Mi računamo na tvoj glas.
- A ne znam, već su mi bili vaši konkurenti – kažem ja, a Vučić iz džepa izvadi još hiljadarku.
- Ako ne budeš glasao za nas ja ću da sedim na stiroporu ispred tvoje zgrade sve do sledećih izbora i ti ćeš morati tada za nas da glasaš.
- Šefe, možda da uz to sedenje uključimo i štrajk glađu? – predložio je mladi Aca.
- Ne, to nije dobra ideja. Dovoljan je malo stroži post.
- Možda ipak štrajk, dok ne ogladnimo?
- Može, ali to ćeš ti, ja ću samo post. I, je l’ možemo računati na tebe, siguran glas?
- Ne znam, čekam da mi estradne ličnosti kažu. Kad vidim za koga će Goca Tržan, na primjer, onda ću i ja odlučiti. Zašto da sam razmišljam kad ima pametnijih i uspješnijih od mene i treba slijediti njihov primjer. Oni znaju. E, za koga je sad nekada naša a sad neradikalna Maja?
- Pusti njih, nama je do malog čoveka stalo.
- A šta kaže Koštunica? Ipak treba da slušamo najmudrije među nama. 
- On nas je podržao.
- Je l’ sigurno ili se još dvoumi? 
- Sigurno.
- Baš vam je tako rekao, ili je napisao pismo? 
- Rekao je, ali napisaće i pismo. 
- Znači ipak ništa od neutralnosti? Još ako Vladimir Vladimirovič Putin kaže da podržava, uh… Jer nas niko neće spasiti ako nas Putin ne spasi. On se svako jutro budi s mišlju kako da pomogne Srbiji. E, a je li Koštunicina podrška po Ustavu, šta kaže?
- Kaže da ćemo da ga menjamo.
- A šta ste mi još donijeli? Neću valjda glasati za vas samo zbog plakata i Koštunice? Šta ste donijeli?
- Probaj što sam ispekao rakiju od kajsije. Veljo, dodaj flašu. Evo, i Velja nas podržava – dodao je.
- I prepošteni Vulin. Je l’ nije Velja Ilić zabalio grlić flaše?
- Što si ti neki čudan čovek, samo sam se malo osvežio – mrmljao je umorni Velja. 
- Imali smo i od jabuke, ali se Velja Ilić osvežio i tokom puta.
– Šta ćemo s Kosovom?
- Nema EU bez da Kosovo ostane naše.
- Tako i Jeremija kaže. Možda se može sad postaviti i pitanje konfederativnog uređenja Jugoslavije, ako Slovenci stvarno hoće da se otcijepe, ili pitanja Krajine. 
- Ti pričaš kao da si, ne daj bože, radikal – odgovorio mi je Vučić.
- Ako pobedimo, biće bolje. A ako izgubimo onda znamo da je namešteno – dodao je šef i spremio naočale u džep sakoa.
- Bravo, tako i moj prijatelj Ljubiša kaže. Inače ga zovemo Tumba, to mu je nadimak.
- Idem sad, moram žuriti, sutra imam ispit na jednom fakultetu. Moram ponoviti još malo.
- Ajte, ajte, učite, pa da budete kao Tadić. Mogli ste psihologiju upisati, to biste završili dosta brzo. Ali nisu loši ni privatni fakulteti, kod profesorice Bekvalac, na primjer. Ona ne traži mnogo.
 
Veče pred izbore obojica su se pojavila na mojim vratima, za vrijeme predizborne tišine. Lijepili su plakate, svako svoje, pa su se zatekli u istoj ulici s kantama i četkama u rukama. I u isto vrijeme su se s poklonima zatekli ispred moga stana, moleći za glasove, umorni i stariji nego u prošloj kampanji, osam godina stariji nego 2004. godine. Bilo mi ih je nekako žao kad sam ih vidio. Vređali su se i svađali, otimali su se za glasove, obećavali su i lagali, a rezultata napretka nije bilo.
 
- I, šta si odlučio? – pitali su istovremeno. Željeli su znati koji je moj odgovor. 
- E, reći ću vam, ali kad uđete da popijemo nešto vi i ja, i da iskreno pričamo.
 
Sjeli su za stol, rekao sam im da se osjećaju kao kod svoje kuće i počastio ih.
 
- Vi ste partizanovci, ali to nije razlog da se mrzimo, zar ne? A još manje da se tučemo.
- I Dačić je partizanovac, a Dinkić svake četiri godine menja klub za koji navija.
- A Vuk i Jovanović su zvezdaši – otpočeli smo neopterećujući razgovor. - Predizborna tišina je, trebalo bi da je predstava završena. Zanima me jeste li nakon TV duela otišli zajedno u neki kafić, stali za šank i pričali, sami, bez svojih pratilaca. Onako, otvoreno, ljudski. U stvari, ne znam ni da li da vjerujem u vaš odgovor. Ali, gledajući sve ovo zaključio sam – jadna je zemlja koja između vas dvojice bira. Nemojte se ljutiti, ali tako je, znate i sami. Ovdje treba neki pošten, pametan, mudar, pravedan i odlučan predsjednik, ako takav političar uopšte i postoji. Ipak, ima dovoljno onih koji će izaći i dati vam glas, biće za obojicu dovoljno. Ali nisu to promjene u pozitivnom pravcu. Slušajte sad šta nam kaže moj duhovni vođa. Evo, za njega ni ne trebaš glasati, a voliš ga jer je najveći, jer ne laže i ne moli okolo za glasove.
 
Onda sam otišao do plejera, ubacio novi album, i Joey Ramone je zapjevao Rock ‘N Roll Is The Answer.
 

Generalna | Sledeći | Prethodni | Komentari (4) | Trekbekovi (0)

Komentari

predsjednik-pred-mojim-vratima

Marta | 28/05/2012, 06:59

Odlicno :)

Re: Predsjednik pred mojim vratima

piskaral0 | 25/07/2012, 02:12

malo je reci da si me odusevio. nego, da mi reinkarnisemo Hitlera? :)

Re: Predsjednik pred mojim vratima

pitija | 24/11/2012, 20:50

mnoogo dobro, na žalost svih

Our Flag Means Death Jacket

Our Flag Means Death Jacket | 28/04/2022, 12:10

This is an excellent post I seen thanks to share it. It is really what I wanted to see hope in future you will continue for sharing such a excellent post.

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb