Facebook je život, sve ostalo su sitnice
mladiluk | 17 Septembar, 2010 18:00
Iz kreveta sam ispružio ruku i uključio kompjuter. Mašina je zazujala, a ja sam ustao i uputio se u kupatilo. Vratio sam se što sam brže mogao nestrpljivo ukucavajući username i password. Skoro pet sati me nije bilo online, toliko sam spavao. Hitno sam morao da proverim šta se sve zabavno dogodilo u životima mojih Facebook prijatelja, kao i da ih obavestim šta ima novog kod mene.
Najpre sam proverio svoju farmu, nahranio životinje i proverio useve. Onda sam video kako stoji moja mafijaška organizacija i da li je bilo nekih problema tokom noći. Istovremeno sam proverio, u jednoj ratnoj igrici, da li su neprijatelji napali moje selo i silovali žene i decu kako bih im uzvratio istom merom kad se budu najmanje nadali, a to znači po danu, dok su na poslu. Svratio sam u svoj virtualni kafić i razmislio o tome uz virtualnu kafu i virtualnu vodu. Kafa je bila previše gorka pa sam dodao malo virtualnog šećera i istovremeno po jednu kafu poslao svim svojim prijateljima da ih razveselim. Uzvratili su mi virtualnim poklonima. Zatim smo menjali naše virtualne sličice popunjavajući virtualni album.
Još nisam ni doručkovao, a već sam dosta značajnih poslova na Faceu obavio. Pre doručka sam proverio šta sam u egipatskom horoskopu jer mi danas situacija u srpskom horoskopu nije najbolja, pa da vidim da li egipatski astrolozi daju bolje izglede. Postavio sam i jedan album sa 45 fotki. Otišao sam da doručkujem jer sam od virtualnog FB doručka obično brzo ogladneo pa sam pojeo dva sendviča nagađajući koliko će ljudi da lajkuje moje fotke tokom doručka. Hitrim koracima sam se uputio za radni sto. Imao sam dva lajka i dva komentara, čak i jedan smajli. Extra...
Najpre sam proverio svoju farmu, nahranio životinje i proverio useve. Onda sam video kako stoji moja mafijaška organizacija i da li je bilo nekih problema tokom noći. Istovremeno sam proverio, u jednoj ratnoj igrici, da li su neprijatelji napali moje selo i silovali žene i decu kako bih im uzvratio istom merom kad se budu najmanje nadali, a to znači po danu, dok su na poslu. Svratio sam u svoj virtualni kafić i razmislio o tome uz virtualnu kafu i virtualnu vodu. Kafa je bila previše gorka pa sam dodao malo virtualnog šećera i istovremeno po jednu kafu poslao svim svojim prijateljima da ih razveselim. Uzvratili su mi virtualnim poklonima. Zatim smo menjali naše virtualne sličice popunjavajući virtualni album.
Još nisam ni doručkovao, a već sam dosta značajnih poslova na Faceu obavio. Pre doručka sam proverio šta sam u egipatskom horoskopu jer mi danas situacija u srpskom horoskopu nije najbolja, pa da vidim da li egipatski astrolozi daju bolje izglede. Postavio sam i jedan album sa 45 fotki. Otišao sam da doručkujem jer sam od virtualnog FB doručka obično brzo ogladneo pa sam pojeo dva sendviča nagađajući koliko će ljudi da lajkuje moje fotke tokom doručka. Hitrim koracima sam se uputio za radni sto. Imao sam dva lajka i dva komentara, čak i jedan smajli. Extra...
Ako te zanima nastavak teksta onda klikni baš tu.
Generalna |
Permalink |
Komentari (13) |
Trekbekovi (0)
Tuđa žena
mladiluk | 08 Septembar, 2010 03:37
Zabrinuto me upitala da li jako pada kiša kad sam pred kraj radnog vremena ušao u samoposlugu i svukao kapuljaču. Odgovorio sam da pada. Do kraja radnog vremena ostalo je još petnaest minuta. Ona se nadala da će kiša prestati u tom periodu kako bi lakše stigla kući. Kad je došla na posao vrijeme je bilo sunčano i vedro, nije bilo nagovještaja kiše. Meteorolozi su, po običaju, pogriješili.
A nije lako raditi osam sati dnevno za manje od dvesto evra kad te kod kuće čeka dijete, a ti nosiš samo hiljadarku u novčaniku i još jedno dijete u trbuhu. Do kuće mijenjaš dva autobusa, dolaziš u 23, a drugog dana u 13 opet ideš znajući da se vraćaš u 23. Svako dijete voli banane i igračke, pa i more. Baš kao i dijete vlasnice dućana, ili dijete inspektora koji je danas bio u kontroli i odnio mito. A u dućanu neko mora raditi, ne mogu svi imati fakultete.
Bilo mi je žao, izgledala je nekako tužno, kao mačkica kojoj treba pomoći. Ali kako da joj predložim da ću je ja odvesti kući pa da je muž pita: "Ko te to vozi kući, a?"
*napomena: za veseliju priču idite na sljedeće mjesto:
zlipodstanar.com
A nije lako raditi osam sati dnevno za manje od dvesto evra kad te kod kuće čeka dijete, a ti nosiš samo hiljadarku u novčaniku i još jedno dijete u trbuhu. Do kuće mijenjaš dva autobusa, dolaziš u 23, a drugog dana u 13 opet ideš znajući da se vraćaš u 23. Svako dijete voli banane i igračke, pa i more. Baš kao i dijete vlasnice dućana, ili dijete inspektora koji je danas bio u kontroli i odnio mito. A u dućanu neko mora raditi, ne mogu svi imati fakultete.
Bilo mi je žao, izgledala je nekako tužno, kao mačkica kojoj treba pomoći. Ali kako da joj predložim da ću je ja odvesti kući pa da je muž pita: "Ko te to vozi kući, a?"
*napomena: za veseliju priču idite na sljedeće mjesto:
zlipodstanar.com
Generalna |
Permalink |
Komentari (6) |
Trekbekovi (0)
Meni
Pretraži
Kalendar
| « | Septembar 2010 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | ||
| 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 |
| 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 |
| 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 |
| 27 | 28 | 29 | 30 | |||