Mladi luk

Petsto dinara

mladiluk | 31 Avgust, 2010 13:49

Kad sam u 3.00 ujutro izašao da bacim smeće nisam nikako mogao pomisliti da ću tako zaraditi 500 dinara. A bacio sam samo jednu kantu smeća, a kontejner je udaljen jedva 30 metara od ulaza. Smetlari rade mnogo više za malo više. Kad sam izlazio na stepenicama sam vidio novčanicu od 500 dinara. Otišao sam do kontejnera razmišljajući čiji bi to novci mogli biti, ko ih je tu ostavio ili izgubio i kako da postupim. To nisu moji novci, ne bi bilo pošteno uzeti ih. A možda se klinac sakrio iza auta i čeka da se sagnem pa kad ih dohvatim da povuče konac i tako me izigra. A onda sve to snimi kamerom i postavi na YouTube. I ja postanem zvijezda. Teško, nema više tako domišljatih klinaca. Prije bih naišao na klinca koji može dignuti nogu u visini moje glave i pljusnuti me svojim stopalom broj 44, a prije nego padnem isto to napraviti i drugom nogom.

Onda sam stao i pogledao dobro oko sebe. Osmotrio sam okolinu. Nije moglo bog zna šta da se vidi. Noć je, ljudi spavaju, nikoga osim automobila nije bilo. Čak su se i mačke zavukle u podrume, ako im smrdljivi ljudi nisu zatvorili prozore jer im mačke predstavljaju veliki problem - ako ne budu spavale u podrumima oni će biti posve sretni. Takve ljude pedantni ogromni vanzemaljci uništavaju praškom kad im se nastane u vlasištu. Onda sam dobro razmislio. Možda je to izgubilo neko dijete. Možda je tim novcem trebalo platiti sendvič ili kupiti dvije litre mlijeka. Ili litru čokoladnog, a to kupuje jednom mjesečno. Ili marihuanu, jer to djeca kupuju češće. Ne daj bože da za te novce kupi kartu za koncert Goce Tržan ili Jelene Karleuše. Onda sam ga spasio ako sam uzeo novce sebi. Ali kako da znam za šta su predviđeni. Ajde ti sad budi pametan. Ali, djeca sad spavaju, a lopov iz zgrade bi novce uzeo kad je išao voditi psa da obavi nuždu tačno ispred zgrade.

Možda su novci ispali nekome ko je za njih radio naporno osam sati. Čitao sam da se branje šljiva plaća 100 dinara na sat. Za 500 dinara moraš biti pet sati sagnut. A šta ako će neko zbog tih 500 dinara sutra ostati gladan ako ih uzmem. Nije bilo lako odlučiti šta da radim. I šta ću s njima ako ih uzmem. Nisu moji, nisam ni razmišljao o njima prije nego što sam ih vidio. Ma bolje da i nisam, ovako su mi samo stvorili problem. Kao da će to jako utjecati na moj život, tih 500 dinara. Možda najbolje da prođem pored njih kao da ih nisam ni vidio. Kao pored opuška ili bačenog Petit Beure keksa. Istog trena sam se sjetio sirotana iz knjige "Niko i ništa u Parizu i Londonu". I mog prijatelja koji je u jesen 1992. našao spomenuti keks pored staze uz živicu, podigao ga, puhnuo dvaput u njega i pojeo ga. Kako su tim ljudima bili značajni ti opušci i taj sladunjavi keks. Pa ne smijem se tako olako odnositi prema čitavih 500 dinara za koje mogu kupiti kilogram opušaka i isto toliko jeftinih keksa.

Ako ih ja ne pokupim pokupiće ih neko drugi, možda prebogati komšija Miroslav Mišović. Taj baš voli novce, nikad mu nije dosta. "Jeb'o bi se za dinar", kaže moj osamdesetsedogodišnji deda za njega. A ja za tih 500 dinara mogu kupiti tri kilograma hrane za gladne mačke što predu kad se skupe oko mene, dok malo dalje na povocu rasni psi seruckaju po travnjaku uz ponosne rasne gazde. I ne predu ti psi, ali su rasni, ponos za svakog gazdu. Ili dati malim musavim Ciganima za sladoled.

Sjeo sam na stepenice i razmišljao sljedeća dva sata. Onda je počelo svitati. A ja nisam donio odluku. Novčanica je stajala pored mene. Bili su to pravi pravcati novci. Novci koje je neko drugi zaradio. Tuđi novci. Ali, ako ih ne uzmem pokazaću da ne poštujem novac i rad. Moram ih uzeti. Ne smijem se tako odnositi prema novcu. Podigao sam tih 500 dinara. Možda da objavim oglas da sam našao 500 dinara, na radiju i u novinama, pa i na internetu? Ali kako ću znati da mi se javio pravi vlasnik? Da ga pitam za serijski broj novčanice pa da mi tako potvrdi da su novci stvarno njemu pripadali? Javiće mi se opet lopov iz zgrade koji ne samo da ne bi ni uz najbolju volju i polusatno pokušavanje zapamtio niz brojeva već ne zna ni ko se nalazi na toj novčanici, jednako kao što ne zna ko je na novčanici od 500 australijskih dolara. Pa taj je jedva zapamtio broj svog telefona. A JMBG, pa ne zna ni prvih sedam brojeva, a kamoli ostatak.

Vratio sam se konačno u stan. Dok sam prao zube razmišljao sam o svom postupku. Šta ako nekome baš mnogo znači tih 500 dinara? Šta ako sam ovim potezom pogriješio? A možda će neko gadno ispaštati zbog izgubljenih 500 dinara. Možda mu to znači mnogo više nego meni, možda je njemu tih 500 dinara kao meni 5 000. Ko zna, nisam vidio, a nije isključeno da sad neko suznih očiju oko zgrade kruži i traži tih 500 dinara. Razmišljao sam o tome već punih šest minuta trljajući zube. Pa uništiću zubnu caklinu i omogućiti prodor bakterija ako tako nastavim. Moram stati.

Zatim sam izašao van na mjesto na kome sam našao novčanicu vratio 500 dinara. Želim mirno spavati, neću da zbog 500 dinara završim u paklu. Ma ne želim tamo ni za mnogo veći novac. I izvadio sam novčanik pa pored te novčanice stavio još 500, da se onaj ko ih je izgubio obraduje, da mu pomognem dodatno kad nađe svojih 500 dinara.

Začuo sam kako se neko spušta niz stepenice kad sam se vratio u stan spreman da legnem. Pogledao sam kroz prozor. Bio je to kriminalac sa šestog sprata. U trenerci, s kačketom na glavi, i s gologlavim rotvajlerom pored desne noge. Nikad ga nisam vidio da nije bio u trenerci. A živim tu već osam godina. To je taj stil, trenerkaš. 200 na sat. On se sagnuo i uzeo 1000 dinara. A ja sam otišao spavati.